O SAMOĆI

U samoćama što čuče u antikvarnicama izgubljenih snova, i nadaju se da će neko, dovoljno strpljiv i mudar prepoznati bar deo njihove vrednosti, ispod oklopa od kože, nagrizene zubom vremena, žive sva naša nemanja, i surova istina da smo nenadmašivi u nepriznavanju poraza.

Da li ste se ikad zapitali šta su zaista porazi?
Ima li uopšte poraza u životu koji je unapred poražen neminovnošću prestanka, pri kom ni jedna materijalna pobeda neće stati u sanduk sa nama, a za nju smo se ceo život žrtvovali, nesvesni da smo njenim robom postali, a prazni ipak ostali?

Praznina! Da, to je jedan od najvećih poraza kom smo sami kumovali, slepi da bi videli da smo se živi za života, jureći za lagodnim životom i priznanjima, zakopali, ne dozvoljavajući crvu sumnje, da načne ispravnost naših postupaka.

A samoće čekaju, samoće postoje da nas s vremena na vreme podsete na ono dete s nevinim očima što čuči u nama, gladno ljubavi, žedno slobode pogleda i zagrljaja iskrene duše, pred kojom nema poraza.

A moja je samoća danas budnija više nego ikada.
Moja samoća danas jede decu svih mojih poraza i puni mesto nemanja, snovima.
Snovima o kućici pored reke na rubu šume, o šetnji kroz život s rukom u ruci, o zagrljaju razumevanja i bistrini pogleda u kom se sunce ljubavi ogleda, siromašno za površnost vaših pogleda, ali bogatstvo onima koji znaju šta duši treba.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.