Kako reče Nizar Qabani:
„Između jeseni i zime ima još jedno godišnje doba, zovem ga, doba plakanja…“
U njega ne ulazim zbog tebe, zbog naših pogleda gladnih imanja, i sitih nemanja…
Sanjam da sam Boginja i da su moji skuti, tvoja molitva!
Sanjam da si sveta reka u koju uranjam žedna leka!
I san je java, i vreme čekanja nije breme već slast božanskog nektara sa tvojih usana!
Budna li je il’ je zaspala, sudbina?
Ne lomi se srećo jedina!
Vasiona je mala da se izgubi nađeno, a ja sam te tek pronašla!
Ne dam te okorelim kockarima ni izvitoperenim bludnicama ovog srca!
Stražar sam dvojezični, čuvam tvoje praznine!
Ne boj se, i njima nazdravljam, u ljubavi ime!
I prevodim ti uzdahe na sve nemušte jezike, i imam snagu trbušne plesačice da nas otplešem u (k)raj!
Ko smo Ti i ja, ako nismo Mi, kad krene nevreme?
U malim očima velike duše ostaju neoplakane!
Život daje i otima poklone, ja te ne vraćam dok me ne slomi, pa ko koga prvi, u hladno čelo poljubi!
Misli me gone kažeš mi, i kartu u jednom smeru bi, do ljubavi!
Pucaš mi sreću u osmehe!
Iz izbeglištva duše ti dolazim, bosih očiju i golih prstiju i mirišem na san!
Biću tu da zajedno preskočimo, jesen, zimu, i doba plakanja!
Sa mnom, sva godišnja doba biće ti proleća, a ja sunce koje kao mađioničar, uvek nađe trik da nas izvede iz tamnih oblaka
I u besmrtnost povede, na krilima pesama!
Lj. V.
