ROĐENI

Rođeni, suze koje roniš su naši nerođeni sinovi,
sećaš li se koliko puta si pokušao da oplodiš, u noći punog meseca,
vrisak nemoći moje svesti strah od neuspeha da otera.

Snovi su mi uvek po buđenju
mirisali na buđave lubenice,
ostavljala sam crne tragove krvavim prstima
dok sam lizala rane na tvojim usnama,
lanca tišine, izmučene misli da oslobodim.

Žuč sam davno pre tebe kamenovala,
od tada, nemire teško vari suva utroba,
u samoći dug je put do večnosti,
prazna duša odzvanja jače nego pucanj praznog pogleda
u slepoočnicu naše budućnosti.

Ti samo nemoj plakati, rođeni,
tako umiru opet, naši nerođeni sinovi,
njihova imena ne dam urezati
na nadgrobnu ploču umrlih osećanja,
kao što ne dam ni da moja ljubav postane
još jedan više, kostur zaborava.

Lj. V.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.