Koliko puta napišem
pa sve obrišem
plašim se nećeš razumeti
a ja objasniti neću umeti
zašto su reči potrebne
misli kad teku vatrene
razuma virovi srce gutaju
pogledi bez sreće ostaju.
U stihovima često se ogolim
posle toga teško razbolim
proganja me isti san noćima
plašim se čitaš samo očima
a oči ne vide dovoljno duboko
tamo gde ranjen pao je Soko
ni liticu na kojoj ostavi krila
i sećanje da jednom živa ptica je bila.
I tada u tišini dugo suzama pišem
kako sam sa tobom umela da dišem
dok nije duša duši leteti stala
dane sreće tuga zatrovala
a sad mi iz pesme ljubav krvari
neshvaćene stihove satima žuč vari
uzalud pokušavam Volim te rečima opisati
kad prestali smo kao jedno disati.
A ovaj jedini život bih dala
kada bih ljubavi samo znala
da dušom čitaš o čemu pišem
tada bih prestala da ih brišem.
Ljiljana Vojnović
