BEZ CENZURE RAZUMA

Sunce kišni osmeh
razvlači nebom
dok tmuran jesenji dan
očima tugu nudi.
Saplićem se o ostatke sna
ustajući iz toplog kreveta
i kunem noć
što prekratko je trajala,
kao bljesak pogleda
dva prolaznika
na peronu slučajnih susreta.
U vreme bih upisala
da sačuvam od zaborava
dodir dlanova dve duše
rastavljene na slogove
koje će jednom
neko drugi napisati
jer sam bila
preslaba na rečima.
Znam, reći ćeš,
težina ljubavi ne meri se
miljama dušinih dodira,
ono što se ne dodirne očima
(za)uvek je (pro)dato
cenzuri (ra)zuma.
Ja sam razum negde zaturila,
a srce mi je oslepelo vid,
tako da mogu reći
Volim te svim što sam ikad
napisala tebi o nama,
bez cenzure razuma.
Vreme koje gubimo
voleći ono što nemamo
je vreme shvatanja
nedostataka savršenosti
koju smo mislili da imamo.
Gledam kako oblaci
nekuda žure kao i ljudi
nesvesni prolaznosti svega
što se dodirne očima
a ja punim prazne džepove nadom
da me nikada neće izdati srce.

Ljiljana Vojnović