OTKUD TI

Koliko je bilo slepila u očima da godinama ispred ogledala nisam tragove nesreće videla u tim veštim pokretima nameštanja maske toj ženi, sigurnoj u ispravnost svojih postupaka, kojoj sam svaki dan u oči gledala.

Zašto nikada nisi vrisnula dubinom svojih patnji trgajući okove koje sam ti bezdušno stavljala, već si se pokoravala gladna i žedna dodira razumevanja za svoja htenja, za slobodu mišljenja, koju si iz dan u dan gorčinom žvakala.

Zašto si krila krila kojima smo zajedno mogle snovima u susret poleteti i oazu sreće potražiti u pustinjskim dinama i među beduinima kojima osmeh nije uništila suša jer nisu tražili razloge za surovost života, već samo sreću sa svojim bližnjima.

Otkud u ovim godinama da mi očima vraćaš vid kako bih videla stid na svojim rukama kojima zakopah te i ostavih samu i živu sa nemirima dok sam drugima dvorac sreće i ljubavi gradila osmesima.

Otkud ti, u meni, sada kada sam te zaboravila, oči da mi ispireš suzama koje nikada nisam mogla isplakati jer se nisam imala pravo žaliti, dala sam reč, a reč je nenapisan zakon koji sam ćuteći poštovala.

Otkud ti tako živa, gledaš me očima prekora, sada kada sam korake i snove zazidala, masku privida sreće da mi cepaš i gaziš me do samouništenja.

Otkud ti sada, kada sam prazna i tuđa, bez pogleda nade na peronu čekanja završetka života, sa kartom u jednom smeru kupljenom poslednjim užitkom koji sam za tu priliku sačuvala.