Izvadite mi oči
vi od bola krvave ruke
da ne gledam svake noći
kako bez srama ispisujete muke.
Vi što me kao senke pratite,
nemih jauka uvek bi da se latite,
razapnite šta još osta od duše moje
srce izvadite, zarijte nokte svoje.
Udavite budnost pogleda,
tugom da se ne ogleda
kada osećanja kao užarena lava poteku
krvavim suzama praveći reku.
Ubijte sve, u bolu da nestanu,
muke misli utihnu i stanu,
neispisan papir ostane na kraju
sa tragom suze, duše na izdisaju.
Ljiljana Vojnović
