Idem(o) – rekao je kao da je lako otići a s mesta se ne pomaknuti!
Vezala sam srce u mašnu osmeha i tugu sakrila.
Dugo posle eha njegovog glasa moje misli su tumarale tamnom stranom odlazećih koraka, ne primećujući belinu oblaka, ni sunčevu svetlost koja se pekla na hladnoj plotni, mojih nemih usana.
Počela sam da dobijam simptome fobije gubljenja! Gubljenja onog što nikad nisam imala, a pripadalo mi je kao da sam ga ceo život, golim rukama, po kalupu svojih osećanja stvarala.
Nakon svakog našeg, ma kako privremenog rastanka, praznina se u mene naseljavala, sa sobom je svoju decu, Bol i Tugu, dovodila, i sa mnom ih hranila.
Ne, unapred nema priznavanja poraza! Danas vrata ne otvaram! Ja nemam sto života da bih vam ovim jednim, decu hranila.
Danas biću sebična i hraniću sebe snovima o kojima sanjamo odvojeni ali nikad razdvojeni!
Ništa (s)lično, samo se (pod)razumeva, ljubav je on, daleko i od mojih zenica, i ljubav sam ja, u toploj postelji njegovog srca!
19.09.2018.
