KAKO TANJUG JAVLJA

Kao i prvog dana
i danas slušam radio,
nije iz navike
za njega me vežu
neraskidive karike.

Bežim od sablasne tišine,
treba mi buke
da oslobodim muke,
dan preživim krijući suze,
pušim do besvesti
i čekam vesti.

A onda noć me
nespremnu zarobi,
poput meduze zagrli,
ne mogu disati,
htela bih ti pisati
al’ vezane mi ruke,
dala si reč!
opominje lik iz ogledala,
beo kao kreč.

Vrtim se u krug,
put zaborava je dug,
dele nas kilometri tuge,
ti na jednoj,
ja na drugoj strani duge,
između nas
prohujali vozovi
klopoću još samo
vagoni bolom natovareni.

Volela bih da nisi
otišao sa njima i ti,
tada dani ne bi
za nama plakali,
jutra bez razloga svitala,
ali ništa se nisam pitala!

I sada dok samu
gutam jecaja tamu,
slušam radio
i najmilije vesti,
još maštam
da ćemo se sresti,
ćutim da te ne zabolim
ali kako Tanjug javlja:
ja te volim!

Ljiljana Vojnović