KAŽI…


Kaži da nisi samo kolekcionar mojih rečitih uzdaha
I da ova noć blefira da smo srasli kao muk metaforičkog jecaja.

Između nas pustinja da se protegla žedna vlažnih čaršafa skinutih sa postelje naših prepona
I da si sam zaspao u budnost da ti se prostrem vrela ispod usana.

Pisanje da je aritmično disanje reči koje teško silaze sa usana
A ima snagu dodira isprepletenih bedara kad se iz dubine utrobe gleda.

Kaži da su moja nedra jedra u koja šalješ krilate šapate da se sunovrate
A moje zenice tamnice u koje bi bez pomilovanja da te vrate.

Iz gnezda naših ćutanja da se legu najveće istine
A iz nemih pogleda kiša ljubavi koja ne jenjava.

I da ja nisam zaspala na grubom jastuku sećanja
Već sam budna ostala u krošnji tvojih zagrljaja da bih kroz tebe pevala.

Ljiljana Vojnović
24.03.2018.


Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.