ZAČARAN KRUG

U stanju obamrlosti, za životne funkcije, važnih organa, jedino imam misli i ovu ruku desnicu, koju čvrsto stežem u pesnicu, da sebi još jedan misaoni udarac zadam, i istočim deo bola zbog kog u besmisao tuge sve dublje padam.

Nisu ništa Moje muke od Vaših manje, možda sam samo spremnija širom otvorenog srca da pogledam neshvatanjima u ralje, i uporedim broj ožiljaka sa brojem zuba čije otiske nosim na duši, kako bih lakše, u nove pobede i poraze, krenula dalje.

Tera me to neko zlo, da ne prešutim viđeno, u grotlu laži o istinu se ne oglušim, osećanjima bola i tuge izvore potražim, kako bih svatila, svaku svoju reč, argumentovano pratila, jer nisam slepa ni gluva rođena, da bih lakovernošću na uzdi bila vođena.

Nisu ružama posuti moji putevi, krčeći trnovite staze, retko pronađem cvet koji na sreću miriše, sa obzorja mojih pogleda često padaju crne kiše, i umorna od života, pomislim „nikada više“ neću plivati uzvodno, ali onda nastavim, i jedno od mojih sto očiju ostavim budno.

I opet sam tu, na putu koji neumoljiva sudbina mi je dodelila, u večitoj borbi srca i razuma, potkovana nadom, da razumevanje useliće se kradom u dušu kojoj najbolji deo sebe sam dala, a ona me je često u bitke sa nemirima nesvesno slala.

Možda jednom shvati, između svih mojih napisanih redova, koliko sam ogoljena ležala nedodirnuta toplinom shvatanja, a samo sam to želela u beskrajnosti voljenja začaranog kruga iz kog nije bilo drugog izlaza osim potpunog poniranja u srž razumevanja.