U meni dete umrlo
pre nego se rodilo
sa omčom oko vrata
i biljegom na nausnici
po kojem poznaće ga vlasnici zlatokosog pera
dok bude kosio otkose
veće od njive dedove
u zalog prodane
zbog tajne odaje
u kojoj svlače vid
u kojoj nestaje stid…
Strah i nemoć
kroz vrata pakla
tada propevaše
ceo svet sruši se
u okna oka malena
pa zjapi dugo rana duboka
kao krater velika,
iz nje vučeš sunca tragove
ukradene iz tople utrobe
sećanja na nepostojeće reke
šetnje parkovima
bluz otrgnutog zagrljaja
i živiš život iza života…
A sam si iza prekrivača kože
sam, kada ti pričaju i na tebe se lože
sam, violine jecaj dok grli ti duša
sam, kada veju snegovi ili prži suša
sam, sa osmehom i suzama
guraš tovar Sizifovskog kamena
i čekaš nedoživljeno
i živiš nedočekano
i živiš…
i živiš…
za sve stameno…
