Jedan je od onih dana u kojima se skazaljke duše i uma nađu u raskoraku i vreme počne da klizi lagano unazad, otkucava sećanja i pada na želudac kao sveže ispijena tečnost gorkog pelina iz čaše života.
Umorila sam se od ponavljanja lekcija, od slušanja saveta, opravdavanja neispunjenih očekivanja, i nerazumevanja potreba.
Ili ne umem živeti ili se previše ozbiljno hvatam u koštac sa životom, koji je neuporedivo jači protivnik.
Kao da sam sve reči na pik damu uložila, a ona me izdala i karo kralju prodala da bi me osudio na kaznu slušanja.
Od jutros sam tri priče proživela, sa desetinom sasvim nepoznatih ljudi, misaone bitke vodila, i vedro vlastitih suza sebi u grudi sipala, tragajući za načinom da bi dragim ljudima bol olakšala, i iskreno, ne znam da li sam uopšte ikom od njih pomogla.
Ali jedno sigurno znam, ja sam se trčeći od lika do lika, oblačeći i svlačeći svest, analizirajući i pokušavajući da sagledam objektivmo ulogu svakog od njih, umorila!
Umorila sam se toliko da su mi ispred očiju počele iskakati crne tačkice svih mojih uspona i padova, i bolom i neshvatanjem ispunjene pesme, u kojima je samo papir uzdisao i vrištao zajedno sa mnom dok niko nije znao posle koliko isplakanih suza sam oblačila najlepše maske osmeha.
I sada potpuno iscrpljena ležim i slušam jecaje skazaljki moje duše dok me um s podsmehom zagleda kao da mi prebacuje što sam drugima sebe celu dala zaboravljajući da nikog nije bilo da nađe malo žara ispod pepela zgarišta mojih pogleda.
Jedino srce neumorno otkucava i ovaj papir me podseća da agonija življenja još nije gotova, a ja se pitam da li sam samo pisana reč postala, ako niko ne vidi ispod ljušture mojih osmeha….
