U MIRU I BEZ KAJANJA

Na pola puta između sna i jave zarobljena

stojim zatečena likom u ogledalu koji nisam ja

u šta sam pretvorila onu koja je do juče ljubila svitanja

onu koja je žudila da zna odgovor na sva pitanja.

Zašto samo ožiljke vidim na telu umornom od traženja

krvav trag nesanice u crnim podočnjacima,

tugu kko probija hladne sante antartika u venama

i nepoverenje da bilo šta može smekšati običnog smrtnika.

Čudi me što više ne osećam bol gubljenja

ni srce ne bije u ritmu nadanja

praznina je ta što se duboko nastanila u grudima

i s lakoćom sviram po notama njenog mišljenja.

Da li je to umrla čežnja za dodirima

ugasilo vreme plam vatre nemirima

pa ni uzdaha ni želja na modrim usnama

Koje izgubiše boje u sve češćim tišinama.

Ne plaši me više ni pogled na telo prepuno promena

životna svrha na ovoj planeti je ispunjena

sve što ostaje je čekanje zadnjeg otkucaja

koji neće ostaviti trag suza, molitvi i očajanja.

U miru, bez kajanja, otići ću bez pozdrava

bude li noć, neće biti meseca ni zvezda

bude li dan, sunce će sakriti tamni oblaci

i niko neće videti gde me vode moji poslednji koraci.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.