Svanulo je jutro u kom od čežnje zadrhte suze ispod još sklopljenih trepavica
a srce na prvi znak vraćanja u svest vine svoja krila napuštajući grudi žureći ka svom jugu kao mala lastavica.
Klupko misli ne dozvoljava svetlosti da mu oduzme tih par trenutaka tamne tišine u kojoj se dotičemo ćuteći željama od prošle noći na kojima sam usnula, kojima sam se pokrivala, koje sam snivala i sa kojima sam se umivala.
Sve je hladno oko mene samo pogled gori od iskre tebe u meni, kunem ti se gledajući u ruke osećam vrelinu zagrljaja koji bi se rodili kad bi se zajedno budili.
Kada bih mogla pogledati u usne bez refleksije tuge poslala bih ti ukus zrelih šumskih jagoda da ti zasladi gorka buđenja.
I moja imaju ukus pelina a ti znaš koliko volim ukus malina ali nisu mi takva jutra suđena, možda je krivo vreme u kom sam rođena, možda nisam ni jedina kojoj su ovakva buđenja puna nedostajanja, kad bol je sve jača u porama a tuga, tuga ostavlja neizbrisive tragove u
borama.
Između nas čitavo jedno jutro stoji u zenici mog oka, daljinu nosi težu od istoka, dušu daje al’ ni njoj vreme za odlazak nije
natočena čaša suza sama sebe pije,
svanulo je jutro, a nas nema najmilije.
