Rođena,
ti što izvor mog bola
nosiš u grudima,
čemerne suze ispijaš noćima
kad nikog nema da te pogleda,
tugu grliš umesto toplog ramena
i povezuješ nevidljivim nitima
rascep nastao između duše i tela.
Ti što sanjaš prostranstva daleka,
procvetale livade slobode,
kuću zidanu rukama sreće,
sto, dve stolice
i plamen svetlosti
iz dve duše
na stalku za sveće.
Rođena,
ti što nikada
nisi umorna od voljenja,
prihvataš potrebu davanja
kao sužnik krst svog usuda
i koračaš uspravna
s osmehom proleća na usnama
ne odajući da je
srž tvog postojanja slomljena,
da su ti srce vezali okovima,
a želje zatrovali zabludama.
Ti si žena godinama oblikovana
poput dragog kamena
a da vrednost svoju
u ničijem pogledu nisi videla,
kao što oni nisu videli
dubinu sete u tvojim očima,
ni duboke brazde bola
u crtama najlepših osmeha.
Rođena,
protiče još jedna godina
kao reka nezadrživa,
krivićeš sebe,
a kriva je sudbina,
tvoje je samo što si dala
bez kajanja i povrata
na ovom putu večitih traženja.
Plivaj, rođena!
Ista nam krv valovita
struji venama opstanka,
čekaću te na ušću
„Uteha“ što se zove,
u mojim suzama
odrazu patnje,
Oganj da ugasiš,
svojim rukama
omče bola da me spasiš.
