Prolaze sati olovnim koracima
povorke tuge nemim jecajima
noć i dan ne menjaju presto
ni lice ni naličje istini mesto.
Vapaji se prže u rukama njenim
ništa ne osta od onog što želi
kome to molitvu uzalud šalje
otkud joj volja da bori se i traje.
Kakve je boje ta suza njena
od čega sazdana ta je žena
kad ima moć krik da proguta
i rane sakrije ispod kaputa.
O kako gordo zabacuje glavu
i hladnim pokretima češlja kosu plavu
kao da sutra tuga osvanuti neće
ni pogledi njeni ostati bez sreće.
Kamenog li je srca kad oblači prkosno
crvenu haljinu kao krv ponosno
i hladan osmeh nedodirljivosti
da niko ne vidi da je u žalosti.
Otkud joj snaga dušu bolom da hrani
posipa solju svež ožiljak na rani
pa koraka laka po mukama gazi
svesna da sebe ne može da porazi.
Ljiljana Vojnović
