ISKRENO SRCE

Dobro sam, zaista jesam, ubeđivala je sebe već drugi dan od kako mu je rekla da ga napušta dok je lomila prste i grizla usne do bola, dozirajući se preteranim količinama nikotina.
Mogla bi danas početi novo poglavlje, okrenuti još jednu stranicu u toj knjizi, život što se zove…
Da, mogla bi, za početak, izaći na ulicu, i nebeskom tmurnom svodu nacrtati osmeh, onaj isti osmeh koji je imala onaj dan kad je shvatila da joj on uzvraća emocije.
O, Bože, toliko sreće i istovremenog straha od neizvesnosti nije osetila od onog dana kad je saznala da je njena utroba napokon postala oplođena i spremna da joj podari jedan novi život, život koji će, mislila je, svojim prisustvom popuniti prazninu u njenoj duši, ne znajući da će time samo privremeno potisnuti onu drugu, dugo sanjanu glad za ljubavi koju je u sebi osećala ali nije mogla ničim do tad da je utoli.
A ta glad gutala je svako zrno svesti i dovodila je do ludila.
Sa njim je bila sve o čemu je sanjala, sa njim je bila uplašena devojčica i vešta gejša, nežna žena i ranjena vučica. Sa njim je odlazila u snove, sa njim se budila.
Njene retke šetnje obilovale su pričama koje nisu mogle stići do njega ali to njoj nije bilo važno jer on je bio uvek sa njom, u svakom njenom slabašnom otkucaju, u svakom njenom treptaju, mirisu i pogledu.
Sa njim jedinim njene gladi je nestajalo, priznala je sebi nedugo nakon njihovog susreta.
Kako je mogla i pomisliti da ga ostavi! Kako se ostavlja onaj deo sebe koji se samo jednom, kao boca retkog likera otvara a onda se njegovim mirisom i ukusom, neizlečivo opija!
Kako se ostavlja onaj deo sebe koji se nikad nije držao u rukama a bio je vatra i melem njenim ranama.
Kako se ostavlja taj deo sebe čiji je lik izvajala bisernim suzama u besanim noćima u krstaškom ratu između srca i razuma, za njih, kao za život da se borila.
A borila se…
Borila se da shvati da ga je volela svakim atomom svog bića i da nije kriva što ju je sudbina davno odvukla iz krajeva u kojima su mogli njihovi pogledi da se zagrle, a usne od bola da ih izleče.
Borila se da shvati kako se plaši da svako njegovo privremeno odsustvo može da ga odnese daleko od nje i njene ljubavi jer je znala da nema ruke kojima bi mogla da ga zadrži, ni rame na koje bi on svoj bol mogao da odloži.
Sve što je imala bile su reči ljubavi kojima je pokušavala sebe i sve što je za njega osećala, da mu dočara.
I nije tražila ništa zauzvrat kao što mu osim svoje ljubavi ništa nije obećavala, bila je samo duša bez tela koja je neizmerno volela tog čoveka bistrih zenica.
Kada je odlučila da ode bio je to dan u kom je shvatila da ne može više da se nosi sa bolom nerazumevanja, da su sve češće njena negodovanja bili povodi za njegovo udaljavanje i podizanje zida o koji bi se razbijale reči ljubavi kojima je pokušavala da mu objasni šta je to što je toliko počelo da je boli.
Zar nije razumeo da su joj njegova ljubav i podrška jedine bile potrebne da bude srećna. Zar nije znao da briga kao i ljubav spajaju ljude, da se čovek oseća zapostavljenim kad mu u najtežim trenucima voljena osoba okrene leđa i da boli, do srži boli utroba i poskakuje vrela krv u venama kad se shvati da nisi voljenoj osobi u mislima ni kad zna da ti je najpotrebnija…
Milion puta je sebi postavila isto pitanje, milion puta je sebe, svoju nemoć i to što nije drugačija prezirala, što se usudila reći da joj fale njegova ljubav i pažnja jer je shvatila uzaludnost priče, one koja osim reči i iskrenog srca ništa drugo nije imala…

Lj. V.

2 mišljenja na „ISKRENO SRCE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.