Moja ljubav se
prosula u noć
zvezde su bile
njeni jedini svedoci
nebo, parče hartije
za olovku srca.

Živote mojih pesama
iz noći u noć sam pisala
skidajući breme reči
sa nedara
tražeći način
da naša ljubav
postane besmrtna.

Kao školjka biserna
čuvam danima
odsjaj tvojih pogleda
ispod trepavica
i miris tvoga postojanja
duboko u venama.

I da hoću
ne bih o tebi
mogla pričati ljudima
niko ne bi razumeo
kao ova hartija
kako je živeti
sa pola srca u grudima
i disati
sa jednim plućnim krilom
krvotok mojih reči
da nađe put
do tvoga srca.

A imali smo se
između redova
u crno belom svetu
razmenjenih pogleda.

Gradila sam ti dvorac
na postelji nedostajanja
budna, da me smrti ruka
ne odvede sa ove obale
pre nego ispišem
sve stranice
ove knjige o ljubavi
koja čuvaće uspomene.

Tu biće sve moje pesme
i biću ja
u razgovoru sa vetrovima
u treptaju zvezda
i pesmi meseca
okružena rečima
koje poput slatkog vina
popiće slučajni prolaznici
diveći se tebi
zbog moje ljubavi.

Jer da nije tebe
u mojim očima,
sva mora slova
ne bi postala reči
na mome srcu
kamen tišine bi cvao
tugujući što nije
rajski cvet
tvoga srca upoznao.

Lj. V.

Opet su sati, tiši od tišine
koracima svojim, seli mi na breme
da osete misli, u sred dnevne tmine
kako tužno jeca, bez voljenog vreme.

Pa mi duša pusta, dno dotiče pakla
bezglasja se strune, kidaju u niti
golih misli eho, razbija o stakla
bola koji mora, osmehom prikriti.

Al’ u oku slika, pogled grli nadu
voljenog mi lika, ljubav crta sunce
uzalud se trude, sati da ukradu
uzalud su tihi, kada ljubi srce.

Lj. V.

Ceo dan sam prekopavala, odavno isušen izvor reči u potrazi za onih par kojima bih opisala stanje pogleda koji ne miluje toplina tvojih prstiju.

Poput mrtvog pejzaža, ležale su moje zenice u činijama tvojih očiju dok je kiša suza brisala tragove postojanja boja, koje život znače.

Nikad usamljenije nije kucalo srce ni više bolelo što se nije imalo.
Iz svakog ugla sobe vrebaju me slike poljubaca i zagrljaja ljubavi.

Teško pada noć koja osim tame donosi vrisak duše koja se od tela odvaja, pa ne znaš da li boli više san ili istina.

A znam da sam negde između njih ostala, izgubljena u lavirintu ludila, nespremna da bih se, od voljenja tebe oprostila.

Oči nisu verodostojne da svedoče
šaljem pismo na adresu tvog srca
mislima gradim mostove koji se ne ruše
Ali ne umem da napišem da na mom nebu
osim tebe, nema drugog sunca…

Ljiljana Vojnović

Rođeni, na Istoku duvaju hladni vetrovi,
peščane dine gutaju Beduine,
kao tebe, moji gladni pogledi,
noći su hladne Sibirske,
usne im cerekave, kurvanjske.

Žedni mi snovi tebe,
skapavaju u pustinji,
čežnji se smeju, oko prepona
umotani, svileni čaršafi,
požude vrisak guše,
oko vrata zveckavi dukati.

Rođeni, grudi su mi rane duboke,
kao riznica Petre,
duša, usamljenija od Mrtvog mora,
sa solju na rukama,
oči, tugom okupane,
zatočenice tvoje ljubavi, na mukama.

Rođeni, moje su misli
neumorne trbušne plesačice,
za njima žude nemani,
zbog njih se vode ratovi,
a one nedodirljive
ljube, plešu i prkose,
samo zbog tebe.

Lj. V.

Zaboli porculanska belina
osmeh u ramu usana
miris zrelih trešanja
na preponi uzdaha
daleko od dodira,
gladan ugriza…
Gori pogled
trne misao
putuju ruke bezglavo
morem duše
s krstom čežnje
u razapetim nedrima…
Gasnu zvezde
u tvojim očima,
u moju postelju
leže nesanica…
Svila,
najgrublji dodir nedostajanja
oštrim jezicima para kožu…
Čula,
čula sam čula
obljubljuju bestidno san
o nama…
Na desnoj strani kreveta
neraspakovani uzdasi
ječi požuda,
bez nas…

Ljiljana Vojnović

Očarati il’ razočarati
strepe nesigurni
Imati se il’ ne imati
pitaju nespremni
Uzimati ili davati
Nesposobni…

Mogu da te očaram
al’ ne strepim da te razočaram
Savršenstvo su i mane
kad ti u srce stane
sve što oko dotakne
pa budan sanjaš šapate
i imaš nemano
i zaboraviš imano
jer sa tobom
putovati znam kroz vene
a ti si ona zvezda živa
što krasi moje zene.

Ja ne pitam
ja se prosipam
od prvog pogleda
do zadnjeg daha
i nisam nesigurna
I ne pitam voliš li me
da bih volela.

Ja sam ljubav učila
dok sam kao nestašna devojčica
brala reči iz tvojih stihova
da bih dugo posle toga
na tebe mirisala
kao rascvetala krošnja limuna
u rano proleće
što žubori od sreće.

Lj. V.

Rođeni, suze koje roniš su naši nerođeni sinovi,
sećaš li se koliko puta si pokušao da oplodiš, u noći punog meseca,
vrisak nemoći moje svesti strah od neuspeha da otera.

Snovi su mi uvek po buđenju
mirisali na buđave lubenice,
ostavljala sam crne tragove krvavim prstima
dok sam lizala rane na tvojim usnama,
lanca tišine, izmučene misli da oslobodim.

Žuč sam davno pre tebe kamenovala,
od tada, nemire teško vari suva utroba,
u samoći dug je put do večnosti,
prazna duša odzvanja jače nego pucanj praznog pogleda
u slepoočnicu naše budućnosti.

Ti samo nemoj plakati, rođeni,
tako umiru opet, naši nerođeni sinovi,
njihova imena ne dam urezati
na nadgrobnu ploču umrlih osećanja,
kao što ne dam ni da moja ljubav postane
još jedan više, kostur zaborava.

Lj. V.

Kako reče Nizar Qabani:
„Između jeseni i zime ima još jedno godišnje doba, zovem ga, doba plakanja…“

U njega ne ulazim zbog tebe, zbog naših pogleda gladnih imanja, i sitih nemanja…

Sanjam da sam Boginja i da su moji skuti, tvoja molitva!
Sanjam da si sveta reka u koju uranjam žedna leka!
I san je java, i vreme čekanja nije breme već slast božanskog nektara sa tvojih usana!
Budna li je il’ je zaspala, sudbina?
Ne lomi se srećo jedina!
Vasiona je mala da se izgubi nađeno, a ja sam te tek pronašla!
Ne dam te okorelim kockarima ni izvitoperenim bludnicama ovog srca!
Stražar sam dvojezični, čuvam tvoje praznine!
Ne boj se, i njima nazdravljam, u ljubavi ime!
I prevodim ti uzdahe na sve nemušte jezike, i imam snagu trbušne plesačice da nas otplešem u (k)raj!
Ko smo Ti i ja, ako nismo Mi, kad krene nevreme?
U malim očima velike duše ostaju neoplakane!
Život daje i otima poklone, ja te ne vraćam dok me ne slomi, pa ko koga prvi, u hladno čelo poljubi!
Misli me gone kažeš mi, i kartu u jednom smeru bi, do ljubavi!
Pucaš mi sreću u osmehe!
Iz izbeglištva duše ti dolazim, bosih očiju i golih prstiju i mirišem na san!
Biću tu da zajedno preskočimo, jesen, zimu, i doba plakanja!
Sa mnom, sva godišnja doba biće ti proleća, a ja sunce koje kao mađioničar, uvek nađe trik da nas izvede iz tamnih oblaka
I u besmrtnost povede, na krilima pesama!

Lj. V.

Juče sam razmišljala
o mojoj ljubavi za tebe
bio je dan
kao rođen za stihove,
mogle su nastati arije

u delirijumu trenutka
mogla sam oboleti
od euforije tišine
koja je vrištala željna ljubavi
ispod tesne kože kaputa.

Da sam te s manje žara voljela
nikada ne bih olovku
ovako krvnički jahala
ne bih sivu boju odlaska
sa mrtvog beduina ukrala
i na sliku svoje nemoći
otrov njene tuge pljunula.

Juče sam dugo razmišljala
o mojoj ljubavi za tebe
a još duže su mi
oko nogu igrali
plameni jezici kurve sudbine,
skok u zaborav završavao je
u padu sećanja u dalj
a niko i ništa kad se nacrtaju
liče na udarac glave
o dželatov malj.

Juče sam se za dva života
koja nisam imala
s nadom u srcu
do ludila smejala
a za ovaj jedan, samo moj
bez nade sto puta umrla.

Juče sam neisplakanim suzama napila
trezno sutra, pijanom juče
mamurluk da bi oprostilo,
juče sam razmišljala
o mojoj ljubavi za tebe
a juče je na izdisaju
danas mrtvu pesmu
umesto mene
Tebi, za uspomenu, napisalo!

Lj. V.

Rođena, pravu reč si u pogrešno vreme,
kao pticu iz kaveza,
pustila ka nebu nadanja
a gore samo jedna zvezda je sijala
dug put je bio od mojih umornih koraka do tvojih purpurnih usana,
a ti si me čekala.

Rekla si da nikoga pre nisi voljela lakoćom leptira,
da nisi znala da može čežnja svaku tvoju poru da otvara,
da može miris požude očima da se opiše u rana svitanja
a odraz strasti da se oslika u naborima izgužvanih čaršafa.

Rođena, krv krvi moje se ledila od misli koje si bezobrazno nudila sa druge strane neviđenih dodira
dah si mi u pepeo vrelinom ljubavi pretvorila
sanjao sam tvoje telo u besanim noćima
ogrnuta u svilu Indijom moje muškosti si vladala
bila si carica mog pogleda,
a ja rob svih tvojih grehova koje nikada nisi počinila.

Rođena, nije od broja godina ova omča oko vrata nizana
to što vidiš zubi su prave reči lomljeni o daljine pogrešnog vremena
od tvog čekanja do mog umiranja delio me hod po žici verovanja u čuda iznad ambisa usuda.

Rođena, tvoja duša mojim srcem se hranila
živeo sam dok sam ti tekao venama
ljubav nam je nosila težinu ratova
Bermudski trougao gutao brodove nadanja
a ti si neumorno čekala rođena
a ja sam te voleo i kada te život od mene oteo.

Ljiljana Vojnović

Gospodine, svratili ste u nevreme i osmehom oterali tamne oblake.
Od tada, po vašim stopama, prepoznajem mlečne puteve.
Kroz vaš šapat pratim akorde srca i plešem po notama ljubavi.
Vaše ruke su moja zvezda vodilja, a sreća vaša duša, puna izobilja.

Gospodine, prošle su godine u carstvu tišine, sad zbog vas ovo malo života živi punim plućima, i nazdravlja u vaše ime.
I vaše oči u mojima sad plamte i zbog vas znam da su b(l)udni snovi jedini vredni da se pamte.

Gospodine, jutra i noći više nemaju isto značenje, sunce izađe kad dođete, a noć se spusti kad od mene odete.
Sati između vaših dolazaka i odlazaka kao kost u grlu stoje, i u život bez života se broje.

Moj Gospodine, zbog vas i vaše ljubavi, života dane preostale ljubim strasno, i molim Boga da potraje ove jave najlepši san.
A kad me jednom ne bude, od moje ljubavi najbolje nek ostane vama za sećanje, oči vaše na poslednji put bez suza da me isprate…

Ljiljana Vojnović

Danas će otići! Danas će zauvek spakovati svoje osećaje, i krenuti na put zaborava, odlučno, s jedva vidljivom crtom bola u uglovima stisnutih usana.

Danas će me živu u sebi sahraniti neće suzama trepavice orositi, samo će prozore svog srca otvoriti i bez reči me, slomljenih krila, u život, bez života, pustiti.

Danas će otići!

Svi odlaze kad se tuga i bol sudare, kad nerazumevanja potkrešu nadi korenje, a nemanje nadjača voljenje.

Danas će otići, a duša neće kriknuti, oko ga suzom pozvati, srce moliti.
Danas će otići, a ja ću već sutra, kamen postati.

Ljiljana Vojnović