U samoćama što čuče u antikvarnicama izgubljenih snova, i nadaju se da će neko, dovoljno strpljiv i mudar prepoznati bar deo njihove vrednosti, ispod oklopa od kože, nagrizene zubom vremena, žive sva naša nemanja, i surova istina da smo nenadmašivi u nepriznavanju poraza.
Da li ste se ikad zapitali šta su zaista porazi?
Ima li uopšte poraza u životu koji je unapred poražen neminovnošću prestanka, pri kom ni jedna materijalna pobeda neće stati u sanduk sa nama, a za nju smo se ceo život žrtvovali, nesvesni da smo njenim robom postali, a prazni ipak ostali?
Praznina! Da, to je jedan od najvećih poraza kom smo sami kumovali, slepi da bi videli da smo se živi za života, jureći za lagodnim životom i priznanjima, zakopali, ne dozvoljavajući crvu sumnje, da načne ispravnost naših postupaka.
A samoće čekaju, samoće postoje da nas s vremena na vreme podsete na ono dete s nevinim očima što čuči u nama, gladno ljubavi, žedno slobode pogleda i zagrljaja iskrene duše, pred kojom nema poraza.
A moja je samoća danas budnija više nego ikada.
Moja samoća danas jede decu svih mojih poraza i puni mesto nemanja, snovima.
Snovima o kućici pored reke na rubu šume, o šetnji kroz život s rukom u ruci, o zagrljaju razumevanja i bistrini pogleda u kom se sunce ljubavi ogleda, siromašno za površnost vaših pogleda, ali bogatstvo onima koji znaju šta duši treba.
LjiljkaB 