DOK ME IMA U TEBI

Nek me osude
I dalje ću te voleti!

Klečaću na zrnima kukuruza
al te neću izdati!

Sudnji dan ne dolazi
ni mene ti ne prolaziš!

Od bolesti ove ne želim umreti
ne pitam koliko koštaće
ni da li boleće
samo nek traje
nek bude u proleće
kad će laste prozor da ti okite.

Može li se bolje voleti?

Moja duša nije zgarište ničega!
po pepelu gazim strah gubljenja
i gordo stojim pred vratima usuda!

Od goreg superlativ je najgore
Ne pitam da li je istina
sve moje istine vrište i isto gore!
Ne mogu bez tebe!

Priznajem,

nevina su tvoja oka dva
u mojima nema anđela
crne su zenice ponori bez dna
u njima samo tvoje sunce sija!

Misli mi baci u okove
iščupaj taj zub srcobolje
zar se dovoljno ne pati nemanje!

Ja ne plačem
ja suze uprežem u plugove
sebe grešnu da preorem
da ne ostane ni korenje
od žetve koja goji zablude.

I ne priznajem kraj
I ne želim u raj
Ako ne nosi tvoje prezime.

Trezno se prepuštam pijanstvu ljubavi
i kažem ti glasno
Volim te je disanje
I ovo nesuvislo pisanje.

Slobodom volje
kunem se u tvoja oka dva
i nek grmi sudbina
nek besne bogovi
nek me ližu zli jezici
ja ću živeti
neću odustati
dok me ima u tebi.

Advertisements

ZBOG NAS

Za nas ne postoje datumi
mi se pamtimo po rađanju
Oaze sreće u pustinji tuge

Između senki osmeha i suza
između dve kontrakcije Bogova
pogled sam ti ukrala

Zvezde padaju sa tvojih usana
u mojim očima školjka se otvara
biserne je boje čarolija.

Čita me muzika tvojih prstiju
mrtva sam misterija živima
Tebi žar ispod pepela

Peva u mojim nedrima
plave ptice glas

Iz mog oka
u naručje beskraja
idu kolone ljubavi

Od mene
kroz tebe
Zbog Nas!

NEPOVERENJE

Ovo je bio dan u kom sam se jutru nasmešila širom otvorenih zenica skrivajući podbulost kapaka i nemir misli, koje su kao pobesnela kučka nestrpljivo čekale da budu puštene s lanca razuma.

Budno provedena noć ipak je nešto dobro donela, još se živo sećam svojih monologa.
Još mi bride u očima reči koje nisam izrekla, a zbog čijih oštrica je reka suza potekla.

Potrebno je svakom, iole normalnom čoveku, s vremena na vreme, kožu da izvrne i sebe vidi iz ugla koji se iz perspektive sebičnosti zanemaruje.

Pokušavam da skinem s usana trag pitanja zbog kojih sam budna noć provela.
– Gde sam pogrešila?
Da li sam rođena s anomalijom nepoverenja, ili se krijem iza njega, kao iza štita od razočarenja?

Ali, ipak, zar i tu ne bi trebala da se izvrši neka selekcija.
Normalno je imati dozu nepoverenja prema osobama koje ne poznajemo, ali koliko je zdravo biti nepoverljiv prema onima koje volimo i mislimo da znamo???

Postoji cela lista teorija i treba duboko zariti pogled u sebe da bi u nekoj od njih pronašli svoj razlog za osećaj nepoverenja.

Neki od nas bi rekli da je odraz nepoverljivosti to što ni sami nismo izvor poverenja, drugi, da sve zavisi od situacije do situacije i raznih činjenica, treći, da nepoverenje dolazi iz sopstvene nesigurnosti, četvrti, da treba slepo verovati onima koje volimo jer nas oni nikada ne bi povredili, itd.

A ja se sad pitam, šta je život bez poverenja ako ne stalno osvrtanje preko ramena i vaganje reči i postupaka?

Retko gledamo drugog čoveka očima kojima bi voleli da on vidi nas i mislim da suština svih problema upravo proizlazi iz toga.

Neprospavana noć je puno samokritike donela.
Bičevala sam sebe pitanjima do bola, odgovor da bih pronašla i bola nepoverenja, sebe i druge poštedela.

Došlo je vreme karte da se otvore i da sebi dam malo oduška.
Za sada sam samo u jedno sigurna, verovati ili ne, nije samo stvar ličnog izbora, u svemu je uvek potrebna dobra doza opreza.

***

Hladan kao kamen nadgrobni
poljubac smrti pada na dlan
crnim se beli dojučerašnji san,
na poleđini srca zakrpa krvari
u jednjaku se ljubav ugušila.

Juče, danas i sutra
odlaze u zimski san.

Pronađi me za vek ili dva
na stranicama knjige nenapisane
između redova nadčovečanskog bola
u aleji sablasnih tišina očiju
u duborezu tvoga imena
na kostima mojih ruku.

STARI SAT

Lome se dani
ko čaše od kristala
puca i dno
najskupljeg bokala.

Godine padaju
u ponor, bez povratka
a stari sat još visi
na samom rubu dovratka.

Meri nam snage
i nemo ćuti,
izlaz ne vidi
kraj sluti.

Slike su iste
blistaju čiste
na mestu stoje,
menjaju boje.

A sat stari
podrugljivo se smeši,
kao da kaže
samo ste stvari,
i bez milosti
slike vari.

Sat kao sat
večito dobija rat
u bespovrat
život odnosi
svakim jezivim otkucajem
duši i telu, prkosi.

Lj. V.

SVE U MENI

Mi nikad nismo pričali o ljubavi, ljubav se pričala plesom naših prstiju po nevinoj hartiji piruetama slova.

Najviše sam volela duge stanke između igre rečima u kojima bih tvoju misao videla pre nego bi se pojavila pred očima.

Ne znam da li si znao koliko misli pogine na putu do tebe, čaroliju tišine da ne oskrnave.

Pisala sam ti duga pisma srcem između tvojih napisanih redova kako bi slika ljubavi bila potpunija.

Mojim oker tugama jedino je pristajala vatreno crvena reč sa tvojih usana koja je otvarala vrata čulima.

Oblikovala sam mislima kalup neprolaznosti ljubavi dovoljno velik da se u njemu razbaškariš, ako odlučiš da svratiš.

Sve između nas prećutano, imalo je ukus zrelih trešanja sa krošnje tvojih nepoljubljenih usana.

Sve u meni, mirisalo je na čežnjive uzdahe papira koga su milovale tvoje ruke, a ja živela za te slatke muke.

Sve u meni je tvoje kad se misao u reč prolije pa pesmom zaplivam u more ljubavi, i da te nemam, zaboravim…

TAMO, U OGLEDALU ISTINE

Tamo gde iskrom nada skida paučinu sa obzorja pogleda,
očaj oštrice pakla iz zenica izrezuje,
prosipaju se raznobojni vodopadi suza rođenog opstanka
stvarajući jezero mogućnosti srećnijih buđenja.

Tamo ispiru tugu sa zidova nerazumevanja,
krvavim prstima ljušte crnu boju tišine gole svesti iz nagog sazvežđa krvotoka misli,
čereče nemoć popunjavanja praznine duševnog bola.

Tamo razumu ubrizgavaju imunitet shvatanja neshvaćenog,
pune nedra belinom neke nove sutrašnjice,
u knjizi pogrešnih otkucaja srca zamenjuju crvena krvna slova slabosti sa crnim slovima surove realnosti.

Tamo u ogledalu istine , odraz je bezumnosti života u raskoraku,
jasna slika puta večnosti zatrpanog kamenjem sebičnosti vlastitih želja,
erupcija vulkana rizično visokog stepena samouverenja
i nepobitna činjenica da sami sebe obmanjujemo lažnim vrednostima do samouništenja.

Lj. V.

NIKAD TVOJA, NIKAD NIČIJA

Gledam kako curim iz sebe, kroz tebe, kao vreme koje se ne zaustavlja delima, ni rečima, kao breme koje ni nada ne skida, sasvim drugačija, nikad tvoja, nikad ničija da bih znala zbog čega sam samo tebe sanjala noćima.

Držao si mi dah između traženja i gubljenja pogleda, nikad dovoljno čvrsto da bih se za njega borila, ni dovoljno slabo da bih od njega odustala, tek dovoljno da bih osetila koliko sam ti značila.

A značila sam ti kao bol na levom plućnom krilu koji ne prolazi, kao nikad završen san koji još stoji u toj staroj mrlji suze na jastuku, kao opušak zadnje cigarete koji čuvaš da te podseti na razlog zbog koga ne prestaješ kašljati.

A ti si meni značio život koji sam odživela strahujući da će ptice umreti u tvojim očima jer nemam krila da ih na sretnije mesto povedem, ta ja od svih drugačija, sa ožiljkom vriska u očima, nikad tvoja, nikad ničija!

SEĆAŠ LI SE

Sećaš li se kako smo slučajno upali jedno drugom u misao i ukrstili mirise duvana i tinte, u zagrljaju prstiju i hartije, pokraj reke čije su kapi od slova postajale reči koje smo lovili za priču iz snova.

Sećaš li se šetnji u dvoje dok smo svako na svojoj strani sveta držali vazduh za ruku osećajući strujanje toplote onog drugog, u žuboru krvotoka.

Sećaš li se kako si umeo osmehom oterati sive oblake tuga sa obzorja mojih pogleda, posaditi sunce u kalupe mojih zenica i gledati ushićeno kako rasteš u tim suncokretima.

Sećaš li se kako sam morala ukrotiti munju, ovlaš kada me tvoja usna dotakla da bih sakrila crvenilo neba na čiji kamen žudnje sam se spotakla.

Sećaš li se da sam volela nasloniti glavu na tvoja leđa dok spavaš jer samo tako sam te mogla voleti, bez straha da ću ljubav i u tvom srcu videti, a onda se probuditi…

Lj. V.

ON NE ZNA

On ne zna da vaskrsnem svaki put kada svučem kožu i stanem ispred zrcala njegovih zenica,
da krijem brbljivo srce jer sam tanja od uzdaha i provlačim se kroz iglene uši istine,
da ispaljujem vatromet beznačajnih laži u nebo njegovih pogleda
da ne sazna da mu gradim večnost u aleji poginulih heroja slova.

On ne zna da su sve moje bitke procvetale u divovske ljiljane,
moja glad tek svake prestupne žeđi za mnom da se okrene,
da lako dišem samo dok između nenapisanih redova tražim uzroke nedostajanja njegove ključne kosti ispod mog levog ramena,
da silazim do trinaestog rebra samoću da iskrvarim i u tišini, bolu se poklonim.

On ne zna da krotim leptire i odlazim svake noći u smrt hladne pustinje,
dvoglave zveri da su oči mojih otisaka prstiju na kovčegu naše smrti,
umesto imena da me prepoznaju po sivoj boji krika reči koja me rodila
i da samo one znaju da sam kao ona, sa mnogim slovima strasno ljubav vodila.

On ne zna da se igram lovca na sudbinu koji prošlost osvećuje,
danas i sutra da su osakaćeni koraci ako ne gaze otiscima njegovih stopala,
da sam iz minskog polja ustala sa amputiranim dodirima njegovih usana na krvavim dojkama,
i da često kašalj ruku je jedini znak da sam preživela.

On ne zna da dolazi vreme kada ću morati da sažvaćem pre nego progutam ili ispljunem sve mračne odaje u kojima razvijam filmove otimanja mog lika iz čeljusti zaborava
sve neizgovorene istine u kojima ništa osim nas nije nicalo godinama
jer predugo stojim na pola ničega, glad da bi mi još jedna smrt zadovoljila.

Lj. V.

ZAČARAN KRUG

U stanju obamrlosti, za životne funkcije, važnih organa, jedino imam misli i ovu ruku desnicu, koju čvrsto stežem u pesnicu, da sebi još jedan misaoni udarac zadam, i istočim deo bola zbog kog u besmisao tuge sve dublje padam.

Nisu ništa Moje muke od Vaših manje, možda sam samo spremnija širom otvorenog srca da pogledam neshvatanjima u ralje, i uporedim broj ožiljaka sa brojem zuba čije otiske nosim na duši, kako bih lakše, u nove pobede i poraze, krenula dalje.

Tera me to neko zlo, da ne prešutim viđeno, u grotlu laži o istinu se ne oglušim, osećanjima bola i tuge izvore potražim, kako bih svatila, svaku svoju reč, argumentovano pratila, jer nisam slepa ni gluva rođena, da bih lakovernošću na uzdi bila vođena.

Nisu ružama posuti moji putevi, krčeći trnovite staze, retko pronađem cvet koji na sreću miriše, sa obzorja mojih pogleda često padaju crne kiše, i umorna od života, pomislim „nikada više“ neću plivati uzvodno, ali onda nastavim, i jedno od mojih sto očiju ostavim budno.

I opet sam tu, na putu koji neumoljiva sudbina mi je dodelila, u večitoj borbi srca i razuma, potkovana nadom, da razumevanje useliće se kradom u dušu kojoj najbolji deo sebe sam dala, a ona me je često u bitke sa nemirima nesvesno slala.

Možda jednom shvati, između svih mojih napisanih redova, koliko sam ogoljena ležala nedodirnuta toplinom shvatanja, a samo sam to želela u beskrajnosti voljenja začaranog kruga iz kog nije bilo drugog izlaza osim potpunog poniranja u srž razumevanja.

ROĐENA

Otimaju se iz grudi crni uzdasi…

Prošlost nas se odrekla
Sadašnjost jedino imamo
A budućnost ne znamo!

Što da se lažemo?

Ljubav ne boli, ljubav je reč nemog vriska duše koji se piše očima, a čita isprepletenim prstima!

Ja sam vid izgubila i prste polomila pišući molitve ne bih li je srela.

Probijala se kroz horde sivih oblaka da je ugledam.

Ti si svoje prodala za sazvežđe zabluda!

Proklinjala mene, verujući u sebe!

I šta si dobila?

Par sjajnih klikera i špil karata s kojima se blefira…

Moj naklon damo, postala si prvorazredna glumica!

A ja sam crven tepih po kome šetaš svog lutka zablude!

Sad mi reci, kojoj od nas dve je gore?

Al’ ljubav ne spominji!

Ljubav je košnica uzdaha iz koje se liže med sa izujedanih nedostajanjem, prstiju.

Ti si svoje u kožne rukavice obukla.

Moji su promrzli i goli, al’ ih ne grejem lažima.

Ljubav je reč u koju stane sve što ne umeš da opišeš rečima!

Ti nikad nisi osetila kako je kad ti proključa krv u venama!

Nema ljubavi u bučanjima!

Odreci me se, al’ ne zadiri u srž mojih ćutanja!

Manje boli nedostajanje nego nerazumevanje, Rođena!

Lj. V.

POŠTAPAM SE NA SRCE

Kažu biće bolje
A meni zimobolja
kroz kosti maršira
Pesma me danima doziva
Ruke lomim i sakrivam.
Šta reći što već nije rečeno
I šta prećutati a da na smrt nije osuđeno?
Oba dela dana pojede tama
Kao jabuke crvene grizem sećanje.
Tražim se na liticama Rta nade
Nema me na spisku rođenih
ni na umrlici novog dana
A po spisku bih sve životu
I sudbini da umem…
Ne glumim više da razumem
Ne boli me ni što ne umem
Sad senku svoju pratim
Retko srcu u goste svratim
Držim ga podalje od sebe
Tek toliko blizu da zna
Da mogu protiv sebe
A dovoljno daleko da ne zna
U tamnici misli da trunem
Jer ne umem
Da zaustavim vreme vriskom
A znam, otići ću tiho
I neće znati sjaj mog oka kad zgasne
U moj osmeh kad se usele modre boje
A voleo je oboje…
I ne znam šta je gore
To što ne umem da razumem
Ili umem al’ ne razumem
Odlaske bez oproštaja
Suze bez zagrljaja
Sebe bez ljubavi
Ljubav bez njega…


GRLOM U JAGODE

Stanujem s leve strane ulice u zgradi koja ima isto i naličje i lice, u stanu iznad stare, krezube bludnice.

Uvek se sretnemo na stepeništu koje vonja na njena sećanja i priče iz naftalina.
Pozdravlja me širokim osmehom i teatralnim pokretom ruke koja se ne odvaja od čaše crnog vina, obučena i našminkana kao Konkubina.

Pokušavam da izbegnem srdačnost njenog zagrljaja, izvinjavam se što žurim, uz objašnjenje da sam umorna, samo da bih što pre pobegla u samoću svoja četiri zida, da skinem cipele što me žuljaju, otvorim staru ranu i izridam se bez stida.

Al đavo ko đavo nikad ne spava, ona mi staru ruku prebaci preko ramena i reče:

– Eh, dete moje, ne dozvoli muci da te rastrga ko besni vuci, na žulj ti stane, popi sa mnom čašu vina, neće kruna s glave da ti pane, znala sam i ja za lepše dane.

– Gledam već dugo kako se bezvoljno kući dovlačiš, taj pogled tuge nikad ne svlačiš.
Uzalud osmehom krasiš lice kad oči su ti izdajice.

Zapalih cigaretu i osmeh po navici razvukoh skrivajući oči iza zavese od dima, a ona mi se kurvanjski nasmeši i reče:
– Vidim da te muče ljubavni jadi!

Progutah knedlu zalivajući je čašom punom oporog vina a ona zacvrkuta kao stara, pokvarena violina.

– Daj iz dlana da pročitam kuda će te odvesti budući dani, nemoj žednu preko vode da te prevode ljudi. U svakom od njih zli vuk spava, a ti si crvenkapo za njih poslastica prava!

I ne znajući šta bih, kad već pobeći nisam znala, a i proradi u meni znatiželju stara, pružih ruku da skratim muku, a ona očima zakoluta vešto, i sebi u bradu promrmlja nešto, a onda pogledom stade po dlanu da mi luta i reče glasno, skrenula si s puta!

Pomislih u sebi, ništa što nisam znala, kao da čitati sudbinu zna ta stara budala, u šta sam se upustila, zašto me baš sad pamet služiti prestala, al me trže njen stisak ruke i malena soba oko mene poče da odzvanja od cerekave buke.

Ne shvatih odmah o čemu se radi, zašto joj kolutaju oči i poskakuju grudi, al kad progovori kao grom da me iz vedra neba pogodi – I ti si, dušo moja, smrtno obolela od ljubavi!

Kako to, i ja? O čemu priča ta prepredena lija? Al ne stigoh ni reč prozboriti a ona me novom čašom vina poče dvoriti, i dok kao ni prvi put, odbiti nisam znala, veća od zgrade posta mi glava, sa novom pričom stara me stigla, ne izostavljajući gde je i zbog čega noge digla.

A onda poče kako grlom u jagode s njim je pošla, njemu za ljubav, kroz sito i rešeto prošla, a on je ostavi ko fol zbog ponosa a ona sazna kasnije da je ostavio zbog krivog nosa!

I od tad više u ljubav verovala nije, naučila je da govori strane jezike, pleše, peva, opojna vina pije, i za sebe najlepše haljine šije.

Šminka joj je bila najbolja drugarica, ispod nje je krila sva svoja tužna i ružna lica. Muškarce je zavodila, pa im srca lomila, njemu da bi se osvetila, a svom krivom nosu udovoljila!

Zanemelu, što od priče, što od vina, što ne shvatih gde u sve to, moja je stala sudbina, prenu me jecajem stara Konkubina i reče mi kroz suze – Ćeri, onaj ko te iskreno voli, voleće sve na tebi, i krivi nos i tvoj karirani šos, tvoj loš smisao za humor i tvoj hronični umor!

Sebe se nikad nemoj stideti, ni od drugih svoje pravo lice skrivati, ni kad si tužna ni kad od sreće ne znaš gde letiš!

Kad se probudiš, možda se ove naše priče setiš, i prestaneš sebi, zbog drugih, da se svetiš.

Ja sam se svetila drugima zbog njega, al nikad srce svoje nisam zadovoljila, i sama sam ostala.

Naravoučenije: Grlom u jagode retke ptice krenu, a još ređe se ne useru 😀

UNDERGROUND WOMAN

Stidi se ovo jutro mojih golih bedara
prošla noć se k’o stara čipka razvukla
Sunca sam gladna ostala
iz zime niču zimska proleća
iz pola u puno ništa se presipam.

Tvoje duge su neuhvatljive
zavučeš se ispod haljine
svlačiš moje kože slojeve
i naga duša jeca
i plaču nerođena deca!

Ne pitaš već uzimaš
srećno ti bilo
i pre tebe su vejali snegovi
i posle tebe će
ne pita ni proleće
zima ne okopnjava
moji osmesi su severni polovi
do juga put je dug
važno je da svanjiva.

Ovo srce od gline nema ime
zovu ga po potrebi
lome po navici
i sve tako u krug
jer život je dug
dug na plećima
dug pod rebrima
i grmi i seva
al’ ponekad lepo peva
tek da prevari!

A ja sam žena
u crno zavijena
i ne plaši me bol
ni smrti ruka!

Tamo gde vode moji koraci
lome se tvoji pogledi
žive usne mrtvo ćute!

I ljubav je žena
iz njenih u njene padaš skute
al’ ne shvataš
gine se samo u dvoje
boleće i tebe zimsko proleće
i njeni pogledi razbijeni.

Ljubav nije balon od sapunice
ljubav je iskra žene
koja te pokreće!

Lj. V.

PRVI U DECEMBRU

Naizgled je sasvim običan decembarski dan praćen tmurnim nebom i oštrim vetrom koji mrsi trepavice i muti poglede.

Tražim utočište u toplini svoje sobe, ali gle čuda, danas me ona dočekuje hladnim zidovima i širokim prozorima koji lede moje poglede.

Za sve su kriva sećanja koja kao senka prate moje korake, projektuju slike svih mojih juče u kojima sam imala najlepše osmehe, uživala slušajući neobične životne priče i verovala u ljubav.

Ovde sam se našla zahvaljujući priči prijatelja, da ga tako nazovem, kako bih sačuvala neke svoje najbolje pisanije, i odmah da vam kažem, nisam vična pisanju priča, daleko mi je lakše podeliti osećaje kroz stihove pesama, ali podstaknuta pričama dragih mi ljudi, koje sam ovde upoznala, shvatila sam da ne bi trebalo ništa da me sputava da ponekad napišem šta razmišljam i kako se osećam bez nekih formi i skučene igre rečima.

Ali da se vratim na temu.
Kao što rekoh, prvi je u decembru, prvi dan zadnjeg meseca u ovoj godini koja je sa dva, sasvim različita osećanja, obeležila jedan period mog života koji sam sigurna da nikad neću zaboraviti.

Ljudski je voleti i grešiti.
Na početku ove godine sam otvorila prvu stranicu svog najlepšeg sna, živela ga, osećala, cela mu se predala i svaki dan ispisivala novu stranicu srcem i dušom, verujući slepo da nikad neće prestati, i da je ljubav koju smo delili nemoguće ičim, osim smrću prekinuti.

Danas je prvi u decembru, prvi u kom stranica mog sna zjapi prazna i hladna dok moji prsti vrve od buke neodgovorenih pitanja i nerazumevanja postupaka bližnjega.

Ljudski je voleti i grešiti.
Tražim li opravdanje za sebe ili za njega, ili samo pokušavam da se oslobodim bola neshvaćanja?

Volela bih da znam recept pa da napravim napitak od kog se dobija amnezija ili bar lokalna anestezija za ranjeno srce.

Ljudski je voleti i grešiti!
Otkud ta rečenica u mojim mislima?
To nisam ja, greškama se ljubav ubija, ma koliko bile bezazlene ili nenamerne.
Ljubav je svetinja, njoj je na prvom mestu voljena osoba ili sam ja iz neke druge priče ispala pa gledam naivnim očima baš sad kad sam mislila da sam dovoljno odrasla, da bih sebe i svoj način života promenila.

Prvi je u decembru, i hladna su mi kolena srca, boli me aritmija, vrišti moj pogled u zaleđen osmeh što sa zida u moje tužne poglede osvetnički puca.

Bole me sećanja, verovanja, nadanja, i neizbežna očekivanja. Da, baš ta očekivanja jer mi se kao bumerang vraćaju, a za njih sam sama kriva.

Mislila sam da ljubav ima samo jedno lice, i da su dela pokriće rečima. A reči, reči su postale, ne sredstvo komunikacije već sredstvo manipulacije.

Naizgled je sasvim običan dan, i kafa se ohladila i ne prija mojim vrelim mislima.
Cigareta dogoreva zaboravljena kao i ja u samoći hladne sobe u koju se i nesanica nastanila da me muči slikama sećanja.

Živa sam, samo je u meni umrla ona borbena Ljiljana, hronično umorna od nerazumevanja i traženja opravdanja. Ona koja je davala i uvek bila spremna za pomeranje granica svojih mogućnosti, ljubav da bi dokazala, jer ljubav se, druže moj, nikad ne podrazumeva, ona se hrani iz dana u dan, krvlju i kostima.

Prvi je u decembru, i budući dani imaće sto nijansi duševnog sivila, i nikad neću zaboraviti ljubav zbog koje sam sebe za sve krivila.

To sam ja, crvenim krvari moja olovka i nikad ne krije ono što osećam.

KAŽI…


Kaži da nisi samo kolekcionar mojih rečitih uzdaha
I da ova noć blefira da smo srasli kao muk metaforičkog jecaja.

Između nas pustinja da se protegla žedna vlažnih čaršafa skinutih sa postelje naših prepona
I da si sam zaspao u budnost da ti se prostrem vrela ispod usana.

Pisanje da je aritmično disanje reči koje teško silaze sa usana
A ima snagu dodira isprepletenih bedara kad se iz dubine utrobe gleda.

Kaži da su moja nedra jedra u koja šalješ krilate šapate da se sunovrate
A moje zenice tamnice u koje bi bez pomilovanja da te vrate.

Iz gnezda naših ćutanja da se legu najveće istine
A iz nemih pogleda kiša ljubavi koja ne jenjava.

I da ja nisam zaspala na grubom jastuku sećanja
Već sam budna ostala u krošnji tvojih zagrljaja da bih kroz tebe pevala.

Ljiljana Vojnović
24.03.2018.


REČ…

Po postelji reči
nagost duše dok prostirem
bojom slonove kosti
snove iz očiju
na platno dana prolivam
dugo se
u jezeru tuge
žedna sreće ogledam,
tražim biser suznih očiju
koji me zagrljajem pozdravlja
smiruje talase nemira,
Reč, svetlosti dana
da se ne postidi
jer se gola, nevina,
tuđim pogledima dala…

BEZ NJEGA

Možda je kriva horizontala
i stomak prepun neophodnih splačina,
možda se otrovah s prevelikom dozom nepotrebnih začina.
Ljubav je ipak
Ime jedne svete priče
sa prvim slovom mog
i poslednjim slovom njegovog imena
ali ne umem u sve između da se kunem
znam samo da se bez njega otežano diše,
mom osmehu crno piše,
zbir njegovih i mojih očiju
oaza je dva na istu venu vezana srca
i boli kad po šavovima puca od duše otrgnuto.
I sve što stane u te dve šture reči
ni približno ne liči sreći.
Ne mogu da govorim,
ne znam da zaboravim,
slušam bluz gubljenja,
sebe od njega oduzimam.
Ni beljeg mraka,
ni crnje svetlosti,
misli u reči ne mogu prevesti.
Boli me belo
dok čitaju opelo
anđeli sa crnim krilima
strancu u mom što leži grobu,
pokušavam da prekinem probu,
uzalud blefiram da nisam umrla
al’ ne čujem ništa
osim buke uzdaha
kako je živela
tako je otišla
bez njega….

RECENZIJA JEDNE LJUBAVI

Osećala je kako joj se žare obrazi, a oči kao u groznici gore dok je gutala slova sa ekrana svog malog telefona.

Te reči su opile njenu svest od kada se prvi put sa njima srela i nije mogla odoleti a da svaki dan ne pogleda ima li neki novi tekst, od tog njoj sasvim nepoznatog pisca.

– Nepoznatog pisca – ljutito se brecnulo njeno srce!

– Dobro, nije mi nepoznat, znam da sam ti rekla da mi je taj čovek bliži od svih pisaca i ljudi koje sam imala priliku čitati, ili upoznati.
To i jeste razlog zbog koga se od njegovih tekstova ne mogu odvojiti.
Nervozno je grickala usnu, prigušujući vlastitog srca otkucaje.

Znala je da je u njegovim tekstovima pronašla sebe, da je kroz njegove reči mogla, kao konac kroz iglu, provući svoje srce i putovati predelima još neotkrivenog sveta ljubavi o kom je ceo život sanjala.

Ta spoznaja se širila kao epidemija njenim mislima i hvatala je sebe kako svaki slobodan trenutak provodi razmišljajući o čoveku sa druge strane ekrana.

Na početku se pitala da li su njegovi tekstovi samo plod, od boga dane mu mašte, ili su bili proizvod iskrene čežnje, ali vremenom je shvatila da je imao dar da svoja osećanja opiše onako kako je umeo sa njima da diše.

Njegove reči pune ljubavi i čežnje nailazile su na eho njenih najtananijih želja i snova i mogla je da ih opipa kao što je pipala vlastito srce da ga umiri dok je čitajući njega, sebe gledala očima njegove ljubavi.

Često je želela ostaviti trag svojih razmišljanja ispod njegovih tekstova, a onda bi se kao uplašena srna povukla osećajući da bi mu previše sebe otkrila jer nije bila dorasla njegovom načinu igranja rečima.

………………………………………………..

– „Kako da ti kažem ono što ni sanjao nisam da mogu da osetim, a kamoli da ću imati kome? Kako se piše misao i uzdah na i o tebi? Kako kad…“

………………………………………………..

– S nevericom je čitala deo teksta od kog joj je ponestajalo daha.
Kako je taj čovek umeo njene misli da pretoči u reči, i to baš sada dok je grčevito stiskala telefon plašeći se da je vlastito srce ne izda.
Kako da mu kaže ono što ni sanjala nije da može da oseti!?

Šta bi rekao kada bi znao kakvu lavinu osećanja pokreću njegove reči u njenom malom telu?
Šta bi rekao, kada bi znao, s koliko se gladi svaki dan vraćala na mesto njegovih tekstova, dušu od bede života da odvoji, i lepotom njegovih reči nahrani.

………………………………………………..

– „Možeš li se setiti kako ti je dan započeo sumornim jutrom kao i mnogi pre njega. Da ti se nije ustajalo jer svaki pokret strašno umara i kako ti panika uSkraćuje dah kojim ne možeš okrepiti umor? Kako ti je preko glave samoće među svima i u svemu što te okružuje, i da više ne možeš živeti bez onog što ti nedostaje. A onda sam ti se javio u oblaku čežnje i upitao možeš li zamisliti to što bi te učinilo srećnom. I počeo da te propitujem, po obrnutom redosledu, od kraja prema ovamo, do ove tačke jutra koja ti je zasela u grlu.“

………………………………………………..

– Da, ona se mogla setiti, ona nije mogla zaboraviti, ni više zamisliti dan koji ne bi bio obojen njime, on je bio njena čežnja, i činio je srećnom, samo to nije mogao znati.

Jedna suza se lagano otkotrljala niz obraz prateći linije njenog umornog lica.
Zaista joj je bilo dosta samoće među svima, i nedostajao joj je neko baš kao on, ovom sumornom jutru da da malo topline sunca.

A on je negde na drugoj strani planete sam nosio teret življenja na svojim rukama ne znajući da mu negde daleko jedno srce pripada i da plete san čežnje oko njegovog postojanja.

On je negde tamo, u toplini svoje male sobe, nosio deo njene zime u svojim kostima dok zima oko nje nije mogla da zaledi njeno srce puno ljubavi za čoveka koji se zvao njenim, po snovima.

I ta ljubav i čežnja traju već godinama.
Jedino u šta je sigurna je to da nema mekše postelje od njegovog srca, da sva njena čežnja neumorno traži put do njegovih dlanova i da svako novo jutro svane da bi ga voljela, onako kako on piše a ona sanja, uprkos životu koji ih razdvaja jer neke ljubavi ni smrt ne ubija…

P. S. Oprosti što poželeh da nas sačuvam od zaborava, pišući o nama.

Zauvek tvoja, ljubavi moja….

AKO SE ZABORAVIM

Ako se zaboravim
jer se dešava
da često ostanem
bez razuma
potraži me u dubini zenica
iskopaj me iz ružnih sećanja
vrati mi dar govora.

Kaži da nisam nestala
moje misli dok je gutao mrak
crne ptice dok su nadletale grad
miris smrti bojio zrak
a iz moje duše
iščezavao svetlosti trag.

Kaži da svaki put
u mene vodi
ako zaboravim
kako se trči
kako se raduje slobodi
kako se ljube ruke
pogledi miluju
srca dodiruju.

Kaži mi da znam
da život je
pesma bez refrena
da nisam kriva
što sam rođena kao žena
što između razuma i srca
ono moje skriveno Ja
često prestane da kuca.

Kaži da razumeš moje odlaske
da bežim iz sebe
sebe da bih pronašla
u njima, u tebi, u sebi
da sakupljam svoje rasute mrvice
zbrajam godine, korake, padove
i gutam čemer istine, Sama.

Ako se zaboravim
jer se dešava
da često ne ume da ispliva
ova duša umorna
iz taloga življenja
s druge strane pogleda
pronađi me u dubini crnih zenica
budi svetionik u moru mojih gubljenja
ako se zaboravim
Ti od mene ne odustani…

KO SAM JA

Koliko je gladnih stihova umrlo
čekajući na mrvu izobilja tvoje ljubavi
toliko gladnih života nije videla ni Etiopija
niti bi ih mogle nahraniti Azija i Evropa!

Tu ništa nisam mogla ja, oduvek na dva sveta podeljena, nikad izlečena od maligne potrebe da tvoja ljubav kroz moje vene zauvek šeta.

Ko sam na početku ovog dana koji budi sećanja za koja ne znam čija su više ni sama, jer zgulih sa sebe sva lica dopadljiva, izvrnuh sa sebe kožu da bih saznala, da bih sebe pronašla tamo gde sam najtiše reči čuvala pa ih sama izgubila kroz vreme, kroz života breme, u trci protiv sudbine, za ljubav tvojih pogleda, da bih osvanula na hridima zablude, ližući svoje rane sama.

Ko si ti, od koje kosti su ti izrasli rogovi levu stranu mog prsnog koša da bi ćuteći proboli i nestali?

Ko sam ja, u danu koji nudi sećanja na trpezi prezrelih jagoda iz kojih crv sumnje povraća na moja gola nadanja?

Ko sam ja da bih sebi presudila što sam se kasno probudila i nisam stigla ukus proleća ukrotiti jezikom slikara i uramiti ga očima da bih ga sačuvala od zaborava?

Ko sam ja što bulaznim od zore do sumraka i gledam nemo reči kako padaju sa usana krila da bi dobila i poletela suncu da bi izgorela?

Ko sam ja u tim mračnim dubinama svesti, u tom lavirintu tuge, u tim pesmama koje prašina je pojela pa mi se sada iz ogledala cereka sudbina likom ljubavi zbog kog sam živim mrtvacem postala?

Početak dana ništa dobro ne obećava, kraju boljem se ne nadam, jebiga, pusti da umru proleća u ovim crnim dupljama, stid svoj da ne gleda srca oko kroz svest razuma…do pobede se ide laka koraka, od poraza korak praviš, čini mi se doveka….

Ljiljana Vojnović

USNUĆU

Opijena mirisom lavande ove tihe noći
muzikom srca sto vene toči
krilima anđela ukrašću moći
i u mesečevoj kočiji u san ti doći.

Usnuću let što ne pamti ga svet
gde zvezde su prsti što miluju svoj cvet
a noć meka kao postelja ljubavnika
i lagani povetarac u ulozi zavodnika.

Ugrejaću očima usnulo ti telo
usnama kožom zaplesati smelo
nežnošću leptira dodirnuću najtanje žice
da osetiš kako za ljubav ginu retke ptice.

Opiću te čašom prepunom uzdaha
očarati sjajem zvezdanog praha
iz sna da ne pozeliš se probuditi
jer tvoja ce te čarobnica tako zauvek ljubiti.

Ljiljana Vojnović

POSLEDNJI PUT

 

Poslednji put
skidam svoj mali
crni haljetak tuge
i stajem naga
prostirući dušu kao tepih
pred lupu vaših očiju,
ponosna
što ovaj otrov što mi teče venama
bio je i ostao moja istina.

Odluka je konačna,
skidam krunu bola sa ovog prestola,
zatvaram cirkus iskrenosti,
puštam neuhranjene životinje bezdušnosti
zadnji put da oglođu mi kosti.

Osudiću misli na vešanja
pre nego reč dotakne papir prstima,
dušu vezaću uzdama
i biću jedini,
nemi promatrač svog usuda,
krv ne prodajem vampirima.

Ovaj post rečima
jedina je ispravna odluka
ne mogu glumiti ono čega nema
priznajem nisam pesnik
i ne želim se tako zvati
u svetu u kom se važe
i ko koliko pati.

Poslednji put
srce mi golim rukama davite
analizom vaše bezgrešnosti
grehovima mojim dušu vadite
iza paravana dvoličnosti
ruke perem od vaših laži
i ubijam onaj mali glas
što mi neprestano govori:
kaži im istinu, kaži!

Ljiljana Vojnović

OKO MOJE

Nađem te pa izgubim
baš kad poželim
da procvetam u proleće.

Čemu cveće kad nisam vesnik tvoje sreće
I kad ledene glečere mojih pogleda
sunce sa tvoga obzorja ne otapa.

Razlistanog te listam po Arapski
Sa desne misli su tesne
Sa leve strane srce puca.

Srpom me raznose po Srpski
Slova promrzla i gola
stranice blede od bola.

Oko moje!

Neme su tamnice
razapeta stojim
između dve varnice.

Mostova nema do tebe!

Tuga me isprosila
Hladnim dukatima platila
Zima da ne okopni
Ljubav me ne otopi.

Ljiljana Vojnović

KAKO TANJUG JAVLJA

Kao i prvog dana
i danas slušam radio,
nije iz navike
za njega me vežu
neraskidive karike.

Bežim od sablasne tišine,
treba mi buke
da oslobodim muke,
dan preživim krijući suze,
pušim do besvesti
i čekam vesti.

A onda noć me
nespremnu zarobi,
poput meduze zagrli,
ne mogu disati,
htela bih ti pisati
al’ vezane mi ruke,
dala si reč!
opominje lik iz ogledala,
beo kao kreč.

Vrtim se u krug,
put zaborava je dug,
dele nas kilometri tuge,
ti na jednoj,
ja na drugoj strani duge,
između nas
prohujali vozovi
klopoću još samo
vagoni bolom natovareni.

Volela bih da nisi
otišao sa njima i ti,
tada dani ne bi
za nama plakali,
jutra bez razloga svitala,
ali ništa se nisam pitala!

I sada dok samu
gutam jecaja tamu,
slušam radio
i najmilije vesti,
još maštam
da ćemo se sresti,
ćutim da te ne zabolim
ali kako Tanjug javlja:
ja te volim!

Ljiljana Vojnović

ODRECI ME SE

Uzvodno retke ribe plivaju,
želje ne menjaju istinu,
ne dišem, čekam presudu!

Ugrizi me za srce,
sladak biće bol strujnih udara reči
i suza u mom oku što ne spava!

Duša zna,
na levoj strani srca stanuje prevara,
desno je već pakleno tesno!

Mi smo sve, od pogleda do dodira!

Iz zbira Nas ako me oduzmeš
ostaće mi pune ruke reči,
junske kiše, i narikača o sreći!

Odreci me se!

Ostaće ti moje smrti
gorak ukus u očima,
i ja, kao trofej sećanja!

Neizbrisivo tečeš mojim venama!

Ljubav je bitka
koja se ne gubi nikada!

Lj. V.

OKO MOJE

Nađem te pa izgubim
baš kad poželim
da procvetam u proleće.
Čemu cveće kad nisam vesnik tvoje sreće
I kad ledene glečere mojih pogleda
sunce sa tvoga obzorja ne otapa.
Razlistanog te listam po Arapski
Sa desne misli su tesne
Sa leve strane srce puca.
Srpom me raznose po Srpski
Slova promrzla i gola
stranice blede od bola.
Oko moje!
Neme su tamnice
Razapeta stojim
između dve varnice.
Mostova nema do tebe
Tuga me isprosila
Hladnim dukatima platila
Zima da ne okopni
Ljubav me ne otopi.

Ljiljana Vojnović

NEMI GLASOVI

Vrište ti nemi glasovi u meni
i glavobolja ima lice pijavice
duša je bezdan koja proždire
sve što dotaknem
a glad ne jenjava,
glad koju loži istina!

Samoće sam se prejela
i sad podriguju moja svitanja
u vašim očima!

Moji osmesi su jedino
za šta se lepe vaši pogledi
i linije tog tela
koje odoleva zubu vremena,
a u njemu stanuje grob
koji niste videli
i u njega sam legla
posle svih vaših dodira
mrtvlja no što su bili
trenuci čišćenja zgarišta vaših požara!

A voleli ste, čeznuli, ginuli
za par savršeno serviranih
obroka ljubavi
s mojih belih nedara,
za par uzdaha
sa mojih usana
i par kapljica vrelog znoja
sa mojih prepona.

Voleli ste toplinu mog oka
na oknima vašeg hladnog srca
moju umešnost da se predam
bludničenju vašeg adrenalina,
i da ste Bog na prestolu
naših zajedničkih, niskih pobuda.

Voleli ste sve što se moglo
golim okom skinuti,
sve što se moglo
dodirom svojim nazvati
sve što moju glad
nije moglo utoliti.

Volela sam sve to
već viđeno u vama
sve što se oduvek zvalo
površnosti tama,
sve, samo da osetim
da života još ima
u koritima mojih vena.

Ali nije bilo dovoljno!

U dvoje se samuje najgore!

Iz dva u jedno, prespem se
i dugo u noć
čistim otrove zablude.

I iznova vrište ti nemi glasovi
u meni
i zovu me lepetom krila
te crne ptice,
moj grob levitira
na strani na kojoj
zaleđeno spava srce,
i moja glavobolja
ima lepo lice pijavice.

I kažem ti, Vi
jer ne prepoznajem se, u tebi
i koraci tvog glasa
ne probijaju opnu noći
koja me pokriva!

I iznova vrište ti nemi glasovi,
lepote nije bilo nikada u meni!

Sa anomalijom samoće sam rođena,
prazninom koju prisustvo života ne popunjava,
gladna sopstvene krvi na usnama,
nekih drugih obzorja pogleda
kojima ni san ne odgovara,
a kroz hropac reči me doziva…

Lj. V.

NOĆI SU NAJGORE

Noći su najgore!
U crno se zavijem
i slušam povorku tvojih šapata.

Između mojih nedara
vojska tvojih uzdaha maršira.

I jedeš mi s prepona
i piješ s usana
a glad ne jenjava!

Kome su u tvojoj košulji
zaspali jecaji?

Sa moje dugmad otpada
na pomen tvog imena
na odraz tvog pogleda
u zrcalu mojih zenica.

Baci vodu za nama.
Svaki ćošak duše osoli.
Ne kuni se nikad u srce!

Iz mog, u tvom snu se
budimo pijani.

Čežnja je stanje mamurluka!

Ne sviće dan
kao ni mojih poljubaca trag
na mekom jastuku tvojih usana!

Rebro bih za dodir
tvoje kože menjala
i prodala par svojih zenica
za dan odmora na mladežu
s leve strane tvog srca!

Noći su najgore!

Vrve misli kao crvi
na lešini tišine!

Ostavi bar kost za glodanje
dok ti ne dođem!

Ja još verujem u bajke,
Čudo moje!

Čudom se čudim
od ljubavi dok ludim
i čekam na malo buke
iz tvoje ruke!

Prekrsti se i za mene,
dugo ne videh anđele!
Na nas su imune i molitve.

Iz utrobe pesme rađam te
da mi osvetliš zidove.

Ne nudim ti kule ni gradove,
ne prodajem šarene laže.

Mojih želja bore su duboke!

Nemam ništa osim jeftine istine.

Noći su najgore!

Skini me s lomače,
groznice oslobodi me!

Urami moje drhtaje prstima!
Slepu i golu u nirvanu povedi me!

Ljiljana Vojnović

NIJE MI NIŠTA

Bez početka i kraja, umotana u klupko misli slušam tišinu kako vrišti.

Lebdim u međuprostoru između ničega i nikoga, svesna da tišina godi više od bilo čijeg prisustva.

Telo je obožavatelj požude, ali kada ga nahraniš, zaboravlja kako se gladno podavalo za strasne dodire, u nameri da namiri svoje potrebe.

Duša je ta koja ništa ne zaboravlja, često se vraća na mesto počinjenog zločina i opominje da se u greh ne ogrezne.

Danas me od tela odvojila, daleko od tuđih dodira pomućivanja razuma, hladna i prekorna, da bih pogled u sebe zarila.

Shvatila sam da su zamršene misli, duboki krateri mojih nemih negiranja i neodobravanja postupaka onih koje sam volela, a zbog kojih sam bol sebi nanosila.

Shvatila sam da sam sebe u lavirintu tuđih potreba izgubila, zaboravljajući da i ja sam potrebe imala, samo nikada nisu došle na red jer se nisam za njih borila.

Nije samoća teža od bremena nerazumevanja da bih se sada, bez borbe predala, i po tuđim notama ostatak života otplesala.

Nije mi ništa, još jedno klupko sam odmotala, svesna da mi niko ne treba i da moja sreća leži samo u mojim rukama.

Nije mi ništa, nemoć sam pobedila, snagu u dubini sebe pronašla, da bih se lanca poraza oslobodila, za sebe borila.

Ovu bitku sam dobila, učeći na vlastitim greškama, i više nema povratka u lavirint ludila tuđih potreba.

Ljiljana Vojnović

NIŠTA (S)LIČNO, SAMO SE (POD)RAZUMEVA

Idem(o) – rekao je kao da je lako otići a s mesta se ne pomaknuti!
Vezala sam srce u mašnu osmeha i tugu sakrila.

Dugo posle eha njegovog glasa moje misli su tumarale tamnom stranom odlazećih koraka, ne primećujući belinu oblaka, ni sunčevu svetlost koja se pekla na hladnoj plotni, mojih nemih usana.

Počela sam da dobijam simptome fobije gubljenja! Gubljenja onog što nikad nisam imala, a pripadalo mi je kao da sam ga ceo život, golim rukama, po kalupu svojih osećanja stvarala.

Nakon svakog našeg, ma kako privremenog rastanka, praznina se u mene naseljavala, sa sobom je svoju decu, Bol i Tugu, dovodila, i sa mnom ih hranila.

Ne, unapred nema priznavanja poraza! Danas vrata ne otvaram! Ja nemam sto života da bih vam ovim jednim, decu hranila.
Danas biću sebična i hraniću sebe snovima o kojima sanjamo odvojeni ali nikad razdvojeni!

Ništa (s)lično, samo se (pod)razumeva, ljubav je on, daleko i od mojih zenica, i ljubav sam ja, u toploj postelji njegovog srca!

19.09.2018.

ŽURIM…

Žurim da te nađem a ne znam da li ćeš me prepoznati u mnoštvu našminkanih lica i doteranih tela, i da li ćeš znati da ispod ovog oklopa od kože spava duša koja nije našla mir u dubini svog tela.

Kada je tvorac delio male i velike radosti, iz vodenjaka moje majke nisu se čule molitve od buke, mene su đavoli vukli za ruke da požurim, da ne zakasnim jer naveliko je počeo dan, pa ne dosanjah san…

Zato sad žurim da te pre-sretnem, lepe se za me godine kao poštanske markice, putujem, odlazim i dolazim, od nedostajanja tebe, tobom da se izlečim.

A nikad iz sebe nisam otišla.

Lažem!

Presadila sam korenje u suvu zemlju druge saksije, neplodnost za život da opravdam.

I masku nikad nisam obukla!

U traženju tebe se spotičem o svoje s-lepe poglede i lomim ruke od muke da bih u tebi nikla pre nego mi vrane pozoblju dane i novo jutro zakopa rane.

Hoćeš li znati da sam to ja kad se sretnemo ili ćeš se ogrebati na nespretan dodir mojih pogleda, i pobeći od traženja sreće u mojim borama?

Hoćeš li ugrejati moja promrzla stopala između svojih butina i podeliti sa mnom zadnje parče suze sa nasušnog srca?

Hoćeš li umeti razumeti da me nisu mogli ubiti, samoća, tuga i bol, i da pred tobom stoji neko sasvim običan, a tako tvoj.

Hoćeš li znati da se koštana srž presađuje poljupcem, i da me od tvojih usana deliše samo nevolje, da se sa dna ustaje kad se nade izgube, kad se dve ptice, slomljenim krilima zagrle?

Žurim da te nađem, ti raširi svoje poglede, ne gledaj u lepo ukrašene izloge, iskreni igraju sporedne uloge.

Šta bi bilo da se ne nađemo, pomisli, da nas neka veća nesreća zadesi?

Da putevi odjezde na talasima mora u neko drugo sazvežđe, dan i noć mesta zamene, mostovi potonu k’o brodovi, i niknu neki novi, nepristupačni gradovi, a ti i ja, svako na svojoj obali, sa sveskom punom tužnih pesama, i adresom nemanja u grudima…

Lakše je kad se izgubi imano, žališ za onim šta si izgubio ali ostanu sećanja, i puni dlanovi načina da preboliš, al’ kako odustati od traženja, ne saznavši da li negde postoji neko samo tvoj, čije lice i naličje, imaju tvoje duše kroj.?!

Ja ne odustajem, ja žurim da te, u ovom životu, (što) pre-sretnem!

Lj. V.

***

Gledam te srcem i pokušavam
da skrenem vozove tvojih pogleda
na tračnice mojih usana.

Nemam ja toliko reči
Koliko ljubav ima izdanaka
Na krošnji mojih pogleda.

Fali mi dar pesnika
da ti oslikam
gužvanje papira mislima
koji miluješ rukama.

Nema ti klečim pod prstima!
Oberi me prezrelu od čekanja
i napravi slatko od pesama.
Platiću usnama!

Sa tobom je slatka
I gorčina nemanja!

Volim te je malo
kad se izgovori
na svim jezicima srca
A tvoje je moga broj.

Hladne su noći na Istoku.
U kojoj tvojoj priči sam zaspala nepokrivena?

Raspremi srce
Pokri me dlanom ljubavi
Ugasi poljupcima
Fenjere u mojim očima!

Gladna sam svitanja
Buđenja tvojih osmeha
U ramu mojih trepavica.

Nađenu me ne gubi nikada
I (p)ostani san
Koji budna sanjaću doveka!

Ljiljana Vojnović

DAVLJENIK

Kao davljenik hvatam se za granu nade
izniklu iz korena tvoje ljubavi,
pokušavam da sačuvam najlepši deo sebe
zbog kog si me zavoleo,
iskru sreće što blista u očima
i zasenjuje tugu našeg vremena.

Da vratim dušu punu elana i snage
koja je bila spremna da se uhvati u koštac
sa sudbinom i životom punim iznenađenja
da oživim srce kom je ljubav svetinja
zbog koje je doživelo najteža stradanja.

Kao davljenik opet crpim snagu sa tvog nepresušnog izvora dobrote,
napajam suve vene iskrenošću tvojih namera
da me sačuvaš od sveta vukova.

U toplini tvojih reči tražim utočište
od straha zloslutnih misli,
priznajući i tebi i sebi
da si rehabilitacioni centar mog duševnog i telesnog postojanja
a ja davljenik kom bez tebe
bio bi kratak rok trajanja.

Ljiljana Vojnović

MOLITVA RUKAMA

Izvadite mi oči
vi od bola krvave ruke
da ne gledam svake noći
kako bez srama ispisujete muke.

Vi što me kao senke pratite,
nemih jauka uvek bi da se latite,
razapnite šta još osta od duše moje
srce izvadite, zarijte nokte svoje.

Udavite budnost pogleda,
tugom da se ne ogleda
kada osećanja kao užarena lava poteku
krvavim suzama praveći reku.

Ubijte sve, u bolu da nestanu,
muke misli utihnu i stanu,
neispisan papir ostane na kraju
sa tragom suze, duše na izdisaju.

Ljiljana Vojnović

DOBRO JUTRO POGLEDU MOJ JEDINI

Prvi osmeh bojažljivo danu vrata otvara.
Dobro jutro pogledu moj jedini!
Noćas smo lep san usnili.
Lepi snovi kapsula su antibiotika
za svest inficiranu neshvatanjem bližnjega.
Ruka me zabolela od pranja tuđih pogleda
i češljanja sebične površnosti navika.
I ovog jutra miriše trpeza izobilja na tvojim rukama.
Na mojima glad je zrno svesti koje rado preživam.

Dobro jutro pogledu moj jedini!
Noćas smo lep san usnuli.
Danas nema pranja ni češljanja.
Danas glad se preživa.
Danas bosim očima
cipele nedodirljivosti ne obuvam.
San budna sanjati nastavljam.
Dobro jutro pogledu moj jedini!
Dozvoli danas da te samo zagrlim.

Ljiljana Vojnović

GDE GOD DA JE, NEK’ ZNA

Ležim i gledam u napuklinu u plafonu koja se širi i otvara nove dimenzije pogledu unutrašnjeg oka.

Danima pokušavam da pobedim uzročnika ove prolazne bolesti, ostavljajući po strani onu drugu, daleko ozbiljniju, u nadi da nestaće ono čemu ne pridajemo važnost.

Znam, trebala bih se ozbiljnije pozabaviti sobom, ali vreme je novac, a ja tek potrošna roba kojoj se kraj unapred zna, smejem se sebi skrivajući bolnu grimasu nemoći.

Ovako prikovana za krevet ne mogu pobeći od sebe, ne mogu kroz rad potisnuti bol i olakšati sebi dan, mrzovoljno gunđam sebi u bradu tražeći način da pobegnem od sebe.

Nedostaje mi, prva misao sa mene, pada na njega.

Nedostaje mi ta divna budala kao vazduh plućima, kao krv venama!

Nedostaje toliko da mi teže pada nedostajanje nego ovaj kašalj koji kao atomska bomba razara vezivna tkiva u mojim trbušnim mišićima.

On je jedina bolest koju ne želim da prebolim, jedini lek koji bi mogao da me oporavi ali ga nema u ponudi, zato mi oporavak i nije važan više.

Teške su platonske ljubavi, nema tog fizičkog dodira koji dodir duša može da zameni, ali nema ni tih reči koje bi kao toplina zagrljaja mogle pričati o ljubavi i sreći.

Ne, ja nikad nisam ovako volela, nikad me ničije duhovno, ni fizičko odsustvo, nije do kostiju bolelo.

Nikada on neće biti ponosan na moje poglede pune ljubavi, na toplu dobrodošlicu nasmejanih usana i ruke koje jedva čekaju da zagrle čitav svet kroz jednog bića postojanje.

Nikada ja neću moći da mu dokažem da su se sve moje misli venčale za njega, da još dišem i živim samo od sećanja, da se budim i uspavljujem sa sLikom ljubavi koju sam samo s njim upoznala.

Kašalj me usporava, misli oštar bol prekida, suza u uglu oka teže nego obično sazreva, dok ruka podrhtava…

Gde li je sada, da li se zima i u njegove dlanove uvukla, kome se raduje, pije li lekove, sluša li istu radio stanicu, pusti li suzu na našu pesmu, da li mu bol il seta venama šeta, zna li da postojim dok sve, osim njega, (od)umire u meni?

Gde god da je, nek’ zna, dok je ove iskre života, živeće naša ljubav i on, u meni….

ROĐENI

Danas se grle znojni dlanovi
Kroz moje vene teku otrovi
U pokušaju ubijanja tebe u sebi
Samoubica postajem i lažem u prvom delu pisma da me više ne boli tvoje odsustvo
Da su sati postali okrugli bez tebe
I da soba u kojoj sad živim nema ćoškove.

Nisam sigurna samo u šta se veruje kad ti lađa potone
Kad se u tebi uzburka sećanje
Kad oči imaju više ruku nego srce može zime progutati
Kad pucaš u zdravlje bolešću od koje ne možeš pobeći
A nikog nema, za te ruku u molitvi da podigne, a jesen je…

Odavno su u bescenje prodali moje nevine poglede
Što bi moje oči tvojima bile svetinje
Slađe su te tuđe vode što te vode od mene
Ne brini za mene
Moja je ljubav mrtvo more greha i istine
Prokleto je sve što ona dotakne kad se iz korita izlije
Veruj mi na reč, mi smo se jednom zauvek voleli
Mi smo jedno drugo do kostiju ljubili
Mi smo jedno drugom više od života dužni ostali…

Danas bih mogla tebe ali ne i sebe lagati
I pre tebe su jesenji dani imali tuge boje
Al nikad nisu mirisali na oči tvoje
Nikad pre tebe ne iskašljah plućnu maramicu
Ne slomih svaki pršljen svog postojanja
Udavih se u željama vlastitog srca
Svesna istine da samo ono što voliš ima šansu u tebe da puca.

Nemuštim rečima ću ovo pismo završiti kad utihnu svi moji nemiri
Ti tamo na drugoj obali sreće s njima ostani
Oprostila sam se od sebe kao i ti od mene
Više neće boleti budući dani
Slepe oči ne vide, nema usta ne govore
Zidovi tamnice u koju bacam srce su kameni
Nećeš me prepoznati, u ruševinama mene sad žive aveti…

RANE BESA

Kako rane da zatvorim
pa da zaboravim
vulkan besa kako je u grudima proradio,
šamar bola kako se nevericom sladio
dok je dušu kroz oči vadio,
patnjom grotlo žuči kadio,
srce kao cigaretu u trenu sagoreo
pa me boleo,
telu se svetio
za dane čekanja,
beskrajnih nadanja,
za noći besane,
željne voljenja.
Kako rane da zatvorim
taj bes da zaboravim
sebi za ljubav se osvetim
s’ bolom se pomirim i zauvek oprostim…

Ljiljana Vojnović

ROĐENA

 

On je putnik sa previše godova u očima
žar njegovih pogleda prži tvoja stopala
uzalud amputiraš nadu da je tvoja ljubav jedina
koju poneće sa sobom iznad sivih oblaka.

On je Bermudski trougao tvojim mislima
guta nevinost tvojih pogleda da bi disao
gledano iz više uglova nema spajanja karika
u krugu vasione koja vas nedodirom razdvaja.

Uzalud rušiš zidove između snova i jave
uzalud crvenom natapaš dubine plave
bežiš od njega da bi u njega opet potonula
nesvesna da nije on taj zbog koga si klonula.

On je miris svih tvojih udavljenih proleća
lavirint želja na čijem ulazu piše sreća
grotlo strasti u koje skačeš da bi gorela
Amorova strela koja u Ahilovu petu ti se zabola.

On je početak kraja svih tvojih sanjanih letova
planeta ljubavi koja ti se nudi ispruženih dlanova
a ti si samo uplašena devojčica prepuna nemira
koja nikako da shvati da je centar njegovog svemira.

ODLUKA

Odlučila sam!

Rodiću se iznova,
biću vedra i nasmejana
sunčevim sjajem obasjana.

Ostaviću tugu
tužnim snovima,
bol pokazati
samo u pesmama.

Poleteću u svet
novim krilima,
zagrliti život
najdubljim čulima.

Ljubiću dane
ne misleći na prolaznost,
toplim pogledom
ubijati oholost.

Rodiću se iznova
biću samo svoja
umivena srećom
bez straha i nespokoja.

Rodiću se…

Al’ Tebe ću zadržati
tamo gde diše
duša moja.

Ljiljana Vojnović

ČEZNEM

Čeznem da ti poklonim dušu i prospem bujicu još neviđene nežnosti po tvojim ranjivim grudima i da ti pričam danima one najskrivenije želje o kojima sanjam kada ostanem sama u budnim noćima.

Čeznem, ali strah mi vrišti duboko iz vena i donosi nemir mislima. Imam li snage biti otvorenija i iskrenija od svih onih sto hiljada razmenjenih poruka što kao dragocenost čuvam u očima i hranim se njima u trenucima očaja.

Plašim se da bih u pola reči poklekla uplašena snagom svojih misli od kojih neće biti povratka kada jednom izgovorene pokrenu još jaču lavu emocija u nama, a ne znam, ne znam da bih preživela sve ono izgovoreno a nikad ostvareno.

Čeznem i drhtim od pomisli na primesu beskrajne tuge i neizmerne sreće kojoj hrlim u svaki novi dan samo da bih te dotakla mislima i osetila ljubav kako struji od tebe do mene i zaplačem što se nisam celu večnost pre rodila kako bih te ovako volela i bila voljena.

Čeznem i uzdišem da bih preživela sve ono što sam propustila,
za svaku suzu u tvojim očima koju poljupcem nisam obrisala,
za svaku tugu koju ti zagrljajem nisam izlečila
i svaku bol koju ti ljubavlju nisam umanjila
a znam da bih umela i da sam, da te volim oduvek bila stvorena.

Ljiljana Vojnović

IZGUBLJENA

Kada su me pitali ko sam i odakle dolazim
s osmehom pokojnika i glasom anđela
setila sam se knjige kojoj je vetar pocepao stranice
setila sam se slova koja su vrišteći upadala u moje srce
i ruke koja je krvareći mastilo, ležala odsečena, daleko od mog tela.

Setila sam se žene bez jezika
i slike u ramu pejzaža mrtvila
jednog proleća i prvog gubitka nevinosti pogleda
bezbojnog sunca i uzaludnosti progona vlastitog srca
setila sam se pesme iz kanjona Crvenog grada
i patika na vrhu peščanih dina
bez tragova mojih koraka.

Setila sam se života pre sna u koji sam potonula
očiju crnih kupina sa kojima sam u ogledalu ljubav vodila
krila od belog paperja koja sam za mir duše založila
i karte za raj koju sam hodajući paklom
zajedno sa sobom izgubila.

Lj. V.

KRIJEM

Ponekad nadčovečanskim naporima okrenem pogled sa mesta na kom sam zadnji put prostrla dušu kao crven tepih u svoj svojoj ranjivosti pred tvojim očima da bih pobegla od sopstvene golotinje koja me proganja danima.

Krijem da mi nedostajanje širi zenice i ledi krv u žilama u međuprostoru bezrečnosti, kada tišina stišće poput okova i svaka mogućnost bega je
poklekla pred strahom od misaonog dželata.

Možda i nisam sasvim iskrena, jer želja se ne boji oštrice noža, samo kada bi sa lanca razuma bila puštena, a da bih ti to priznala bilo bi kao da priznajem poraz bez boja, pa se krijem pod maskom nezainteresovanosti u nadi da manje boleće.

Krijem i da ti pišem ćutanjem sve one bezgrešne misli pune iskrenih emocija koje se dele iz nerazumljivih razloga samo sa retkima a gode kao melem na još svežim ranama kada znaš da nisu postavljene na stub srama za razmatranja.

Krijem i da jedan deo mene se otkinuo da bi ti se u sećanje urezao kako bi uvek postojala veza između dve duše odmetnika kojima je zajednički strah od suđenoga jer su svesne neizbežnosti redosleda životnih događaja.

Krijem i da poželim da si tu češće nego bi srce izdržalo sve one progutane uzdahe bestelesne pripadnosti u kojima ne znam ko sam ja između duše i razuma i kuda plove brodovi nadanja kada sve češće gradim zidove da ne čuješ krikove čežnje.

Možda bi te poznavanje dubina mojih nesreća povuklo na dno sa kog neću moći da ti ponovo pokažem svet, uzaludno vadeći oči, kako bi ugledao svetlost iza najdublje tmine kako se smeši srećnima, pa krijem da me strah da to neću biti ja jer (osim u tvojim mislima) ja ne znam ništa osim priča o tim krajevima lepšeg podneblja.

Krijem da bi me različitost naših svetova ubila kada bih se oprostila od te doze verovanja da za sva događanja postoje razlozi koje moram popiti ne znajući koji kontra efekat sa sobom će doneti i zato ću i dalje sebično skrivati da me želja za ponovnim otvaranjem duše pred vrata tvog sveta može baciti.

Ljiljana Vojnović

MOJOJ LJUBAVI

Ponekad se smanjim na veličinu semenke lubenice,
tad slušam kako reči imaju zube i grickaju mi srce
izvadim par nasmejanih očiju kojima zagrlim sunce
i šeretski se nasmejem svim svojim zabludama u lice.

Ponekad bezobzirno glavu okrenem od sebe same
zavrtim spiner i sve svoje misli obojim tonovima plave
izronim sa druge strane okeana koga ne vide obični ljudi
I odigram partiju pokera sa đavolom koji od mojih, zaboravi na svoje ćudi.

Ponekad kada znam da su moji zidovi na godišnjem odmoru
otključam srce i pustim ga mojom sobom da se prošeće
i tih par sati ležim naga i hladna kao na tuđem umoru
i gledam kako bez nogu ono puzi prema obali obećane sreće.

Ponekad, samo ponekad dozvolim ti da me vidiš u jednom komadu
pretežak bi bio san u kome bi me nosio kao nadu
ja nisam od onih koji za života samo Bogu dane kradu
a nisam ni od onih koji čvrsto stajati na zemlji znadu.

Ja ne znam ko sam ni u ovih četrdeset i šest punih leta
ni zašto ispod strehe mojih trepavica uvek se gnezdi seta
ne znam ni zašto duša mi uvek krvari crnim po belom papiru
ni zašto su retki trenuci u kojima sam sa sobom u miru.

Ja ne znam kako ljubav da ti opišem rečima golim
ni da dodam nijanse crvene u tišine kojima te volim
znam samo da moji stihovi za tvojom ljubavi uzdišu
a moje misli duga pisma u samotnim noćima ti pišu.

***

Gledala sam kako sunce izranja iz mora njenih uplakanih zenica dok je drhtavim prstima uklanjala obrise tamnih oblaka, na pojavu njegovog lika.

Raspustila sam kosu i osmehom potrčala u zagrljaj glasu koji me doziva.

Ona se mojim osmehom okitila, mojim rukama ga nežno prigrlila i ozarena srećom na uho mu prošaputala:
– Ona će ti napisati priču zbog koje ćeš se iznova u mene zaljubiti.

– Nisam čula više ništa osim bata koraka njegovog disanja koje mi je bilo bliže od vlastitih u(z)disaja.
Uvukao se neprimetno kroz ušnu opnu i nežno me primio za ruku srca.

– Priča!

– O, Bože, zar je poverovao toj zaljubljenoj budali i sad očekuje da mu srce otvorim da je iznova, još jače zavoli…

– Kako pisati o pupanju čula kad su mi misli klupko konca koje mrsi miris njegovih zrelih, boje trešnje, usana?

– Kako napisati priču kad ti se predkomore i komore srca rascvetavaju pred toplinom njegovih pogleda?

– Kako napisati priču koju će on sa pladnja moje ljubavi slasno pojesti, i nikad više poželeti drugom da se nahrani?

– Kako napisati priču nekom ko je igrom rečima izvajao najlepše priče o uzvišenom osećanju ljubavi, na rubu suza sam zavapila.

Prostrelila me obrvom savijenom u znak pitanja.

– Kako, kako, kako, od kako se dalje nisi pomakla, a do juče si mi pričala kako nikad nisi volela nikoga kao tog čoveka, i da si uz njega sve tajne svog srca, duše, i tela otkrila.

– U čemu je tajna voljenja?
– U osećaju.
– A sada šta osećaš?
– Bat koraka njegovog disanja mojim plućima disanje olakšava. Drži me za ruku srca, zna da mu pripada, a njegova ruka je vena koja moje srce napaja.
Njegove zenice su sunce na nebu svih mojih pogleda.
I ne trebaš mi ti da bi mu tvojim filozofiranjem rekla da je jedini zbog koga oltar ljubav postoji u hramu mog srca, da će jedini tu i ostati dok ono kuca, i da ću sve učiniti da budem dostojna ljubavi koju mi nesebično poklanja.

Zagrlio ju je nemo sa zahvalnošću u očima a ja sam s blagim osmehom u tom zagrljaju uživala, svesna da planeta izobilja na mojim grudima počiva, na njegovo ime se odaziva, i tu je da me brani i slavi i kad nas život razdvaja.

SVET LJUBAVI

Od naših misaonih dodira
pravim svet
satkan od osećanja,
reči kao puzle
slažem u sliku
koju kačim na zid duše.

Moje unutrašnje oko
vrti se oko ose
njegovog postojanja,
unutar mene
snagu gubi sudbina.

Ne mogu me više poraziti
neuspeli pokušaji
spajanja naših tela,
zakoračila sam u sferu
svesnog življenja, bez planova.

Otišla sam korak dalje
od samog voljenja,
izdigla se iznad telesnih potreba.

Sita društvenih tegova,
rastrgana između normi i navika,
lišenoj slobodi
obuvam cipele za snove.

Moj svet se zove Ljubav,
zemlja je u obliku srca,
živim sa druge strane duge,
pod okriljem njegovog sunca.

NOĆ SAMOĆE

Slutim, ova noć samoću obećava
san bez sna dogorelih dodira
peščana oluja ljubavi trag je zamela.

Jedna lažna suza noćas bi mi prijala
i mnoštvo reči koje glume da su uteha
tugu samo na tren da zavaram.

Bol lečiću sutra kada rodi se istina
možda sa zanemelih usana kane neka pametna
jer danas je dan ćutanja koji se ne prekida.

Slutim ova noć biće duga kao sto godina
tako obično biva kada se pomnože sećanja
a tišina postane dželat koji srce ubija.

Druga strana jastuka gostoprimstvo odbija
i njoj je dojadila večita kuknjava
i nije više ranjiva na gola oka dva.

Gle baksuza, i sveća se ugasila
nebo bez zvezda i meseca
samoća je noćas moja arija.

TVOJA SAM

Pogledala sam u sebe i u svemu što sam videla, bio si ti
U svemu što nisam, osećala sam tebe
Svi počeci i krajevi dana besprekorno su okretali skazaljke srca oko ose tvog postojanja
Iz praznine mojih ruku provirivala su tvoja ramena
Moje neme usne pomerali su tvoji poljupci
Kroz moje poglede prolazili su tvoji koraci
Svaki pedalj moje kože mirisao je na postojanje tebe u meni…

Zapanjena, shvatila sam da život koji struji mojim venama p(d)otiče od tebe, i da je bilo teško, čak preteško, (pre)živeti skoro pola veka, ne znajući za tebe.

A sada znam, nije bilo uzalud sanjati, nije bilo uzalud verovati da postoje srodne duše, one kroz koje otkrijete sebe, one kojima bezrezervno otvorite vrata srca i razuma, i kažete one dve teško izgovarajuće reči, koje mnogima liče na kapitulaciju sopstvenosti, a vama na pobedu, do koje nije bilo lako doći.

Da, tvoja sam, s ponosom izgovaram! Tebi pripadam, i od tebe rođenijeg mi nema.

I pomešaju se, jedva vidljiva suza u uglu oka, i nežan izlazak osmeha na rubu usana, taj očiti znak bezrečnosti, iz nemoći pokušaja, da se rečima opiše uzvišeno osećanje ljubavi.

I ćuteći, pogledom u pogled, (o)venčamo ljubav, razmenjujući srca.

P.S. „Hvala, ljubavi, što postojiš i što me voliš.
Nikada neću nestati, sad moje, u tvojim grudima kuca…“

OD OSMEHA DO OSMEHA

Sa koje strane ulice
pratiš moje korake,
vidiš li da sam zastala
osmeh da bih ukrala,
reči što se prolila
sa tvojih toplih usana.

Iz dubine pogleda
dugo nisu padali
osmesi k’o pogače,
pa su dani sakrili
svoje oko nebesko
kad je moje zasjalo.

Tražila sam danima
po svim meridijanima
liniju spajanja osmeha
čežnjom udaljenih polova
tačka da budem u zenitu
tvojih misaonih obzorja.

Čekala sam noćima
Luna da me povede
svojim mlečnim stazama
na krilima snova
od Osmeha do Osmeha
u sazvežđe tvoga pogleda.

Ljiljana Vojnović

OTKUD TI

Koliko je bilo slepila u očima da godinama ispred ogledala nisam tragove nesreće videla u tim veštim pokretima nameštanja maske toj ženi, sigurnoj u ispravnost svojih postupaka, kojoj sam svaki dan u oči gledala.

Zašto nikada nisi vrisnula dubinom svojih patnji trgajući okove koje sam ti bezdušno stavljala, već si se pokoravala gladna i žedna dodira razumevanja za svoja htenja, za slobodu mišljenja, koju si iz dan u dan gorčinom žvakala.

Zašto si krila krila kojima smo zajedno mogle snovima u susret poleteti i oazu sreće potražiti u pustinjskim dinama i među beduinima kojima osmeh nije uništila suša jer nisu tražili razloge za surovost života, već samo sreću sa svojim bližnjima.

Otkud u ovim godinama da mi očima vraćaš vid kako bih videla stid na svojim rukama kojima zakopah te i ostavih samu i živu sa nemirima dok sam drugima dvorac sreće i ljubavi gradila osmesima.

Otkud ti, u meni, sada kada sam te zaboravila, oči da mi ispireš suzama koje nikada nisam mogla isplakati jer se nisam imala pravo žaliti, dala sam reč, a reč je nenapisan zakon koji sam ćuteći poštovala.

Otkud ti tako živa, gledaš me očima prekora, sada kada sam korake i snove zazidala, masku privida sreće da mi cepaš i gaziš me do samouništenja.

Otkud ti sada, kada sam prazna i tuđa, bez pogleda nade na peronu čekanja završetka života, sa kartom u jednom smeru kupljenom poslednjim užitkom koji sam za tu priliku sačuvala.

DOK SANJAŠ

Tiho, na prstima
ušetam srce
ispod tvojih kapaka
i gledam kako sanjaš.

I ne dišu mi oči
usne u ramu
tvojih prepoznajem,
otiske šapata
na ušnoj školjki
nazivam svojima
a zagrljaj
usklađenih otkucaja, tvojima.

I budna sanjam
i snena budno volim
Tebe u meni,
i mene u tebi
(p)ogledu mog srca, jedini.

UZMI ME

Ako ti zatreba trideset petog pršljena potpora
trideset treći zub preživanja nevolja
trinaesti par rebara kada napadne košava
uzmi me
stanujem s leve strane sunca
između tik i tak skazaljki srca
na južnoj strani od stani-pani
ispod kaži-prsta na slepoočnici tvog krsta
nema k’o ikona
teška k’o istina
slatka k’o prevara
oko da zavara
dušu dok otvara.

***

Nisu to o meni pisale se pesme

niti su se snovi javom ikad zvali

to se moja ljubav prosula sa česme

da oseti srce kako teku žali.

A čežnje je bilo ispod stidnog vela

i šapata tihih uzdahe što prate

i drhtaja čulnih u buđenju tela

i lepote kojoj darivasmo sate.

A sada se ljubav sva u jecaj slila

i usne se tugom opijaju često

sreća koju ljubih od mene se skrila

a osmehu suze ukrale su presto.

***

Crven kao krv, kao žar, kao nar
kao pečat poljupca iz zanosa
ili rana od ugriza poskoka
vaš je pogled ostao
na rubu mog potiljka
reči kad su postale suvišne
a misli se prebrojavale
kao poslednje kovanice.

Priznajte lepo bi se slagali crni halteri
sa zalaskom sunca u vašim očima
i ona tri otkopčana dugmeta
na putu do izvora života
na kome vam nisam mogla biti pratilja.

Kao i mnogi pre vas
u plićaku mojih očiju ste se udavili
naivno ste pred požudom poklekli
i sami sebe matirali
dok su moji cinični osmesi
zvučnim koracima vaš vidokrug napuštali.

Prerano je bomba
u vašim preponama eksplodirala
pa ste prekasno shvatili
glad duše telom se ne hrani,
a ljubav je jelo koje dugo se vari.

Zamoliću vas sada, sklonite poglede
ja nemam vremena za kajanje
juče od danas kroz sito odvajam
u sutra idem bez ružnih sećanja
i bez bremena vaših poraženih pogleda!

Ljiljana Vojnović

MIRIS SEĆANJA…

Kao jesen
kao opalo lišće
notu tuge u očima
nose trudni dani.

Doziva me beo papir
željan iskrenog jecaja
a moja olovka
osmehom se naoštrila.

Pitam se
hladna li je
strana tvoga pogleda
noću kad zaškripi
prazna postelja.

Mene često budi miris sećanja
čujem ritam tvojih pesama
i opijam se životom
sa izvora tvojih usana.

Ne boli me više nemanje
tvojih ruku oko moga ramena
tvoja i moja duša
u večnost idu zajedno
putem nezaborava.

Život je plamen
koji hranimo snovima
sanjam
živa sam
i volim
kad si tu
kad me budiš
mirisom sećanja…

PROBAJ ME I ONDA KAŽI DA SI ŽIVEO

image

Ne zlati me rečima
i ne kopaj po blatu
od koga sam nastala
Teži od ilovače
je mač prkosa
u mojim rukama.
Zbir tebe i mene
neće promeniti sudbina
Ona množi da bi delila
i deli da bi imala
a ja sam ti se dušo
iz vrtloga
tog bezdana otela.
Života sam
probala sve otrove
Znam gde si
i gde ti duša stanuje
znam da sanjaš
moje prepone
noću kaješ
stare grehove
i kuješ
osvetničke planove
moje usne da baciš
u svojih, okove.
Probaj me
i onda kaži
da si živeo
Između
noćenja i buđenja
mojih bedara
Da su umrli
heroji tvojih strahova
Da si u ženi našao
plamen čoveka
Plodno tlo
jednog vremena
I zrno
izumrlog semena…

Ljiljana Vojnović

JEBIGA, TOTALNO SAM SE NAVUKLA

Preživela sam stvaranje i obnavljanje
rasklimane države Nas
čijim ustavom institucija Ljubavi
zaredom je odbijala žalbu samoće,
u dvoje samoća manje boli
prosto se navikneš na nove ugrize
nosiš ožiljke kao trofeje
svetu da bi dokazao trajanje
a drugoj strani imao razlog
naneti nove povrede.

Noću miruješ, kuješ planove
misli povlačiš u zadnje redove
kuneš se u ime ljubavi koja te opseda
s’ jutrom pamet progovara
umesto otrovnog pogleda
kroz nišan snajpera
ispalićeš buket strasnih želja
dok ne gleda
koža da mu se naježi
nastavak rata zaboravi
u zagrljaju ti se istopi.

Jutro kada svane
umoran protrljaš krmeljive oči
s’ osmehom setiš se snova iz prošle noći
poletiš da se ostvare
krila ti sprže varnice sa druge strane bojišta
ponos zavrišti u kostima
zabiješ buket želja sebi u nos
pa nisi ni ti svetom išao bos
na juriš paljbu reči pozoveš
nemoj koja da odustane,
čast je čast
obećavam, razbucaću te kao sena plast.

I tako iz dana u dan
tek uz poneko primirje
dobiješ pravo na ljubljenje,
kao antibiotik za upale
male su to kašike
nikad ne dobiješ celo pakovanje
čisto da ne ozdraviš
i nadu u Nas ne izgubiš.

Vraćaš se na mesto zločina
sve manje svestan
da li si žrtva ili ubica
pokupiš leševe snova
ranjene želje previješ
jebeš državu bez zakona
i dalje voliš svog partnera
u obzir ne dolazi opcija Predaja
jebiga totalno sam se navukla!

Ljiljana Vojnović

BEZ CENZURE RAZUMA

Sunce kišni osmeh
razvlači nebom
dok tmuran jesenji dan
očima tugu nudi.
Saplićem se o ostatke sna
ustajući iz toplog kreveta
i kunem noć
što prekratko je trajala,
kao bljesak pogleda
dva prolaznika
na peronu slučajnih susreta.
U vreme bih upisala
da sačuvam od zaborava
dodir dlanova dve duše
rastavljene na slogove
koje će jednom
neko drugi napisati
jer sam bila
preslaba na rečima.
Znam, reći ćeš,
težina ljubavi ne meri se
miljama dušinih dodira,
ono što se ne dodirne očima
(za)uvek je (pro)dato
cenzuri (ra)zuma.
Ja sam razum negde zaturila,
a srce mi je oslepelo vid,
tako da mogu reći
Volim te svim što sam ikad
napisala tebi o nama,
bez cenzure razuma.
Vreme koje gubimo
voleći ono što nemamo
je vreme shvatanja
nedostataka savršenosti
koju smo mislili da imamo.
Gledam kako oblaci
nekuda žure kao i ljudi
nesvesni prolaznosti svega
što se dodirne očima
a ja punim prazne džepove nadom
da me nikada neće izdati srce.

Ljiljana Vojnović

REČ…

Po postelji reči
nagost duše dok prostirem
bojom slonove kosti
snove iz očiju
na platno dana prolivam
dugo se
u jezeru tuge
žedna sreće ogledam,
tražim biser suznih očiju
koji me zagrljajem pozdravlja
smiruje talase nemira,
Reč, svetlosti dana
da se ne postidi
jer se gola, nevina,
tuđim pogledima dala…

Ljiljana Vojnović

DANAS…

Danas se ni jednom skazaljke nisu poklopile

danas je opala temperatura, reči se tišinom opile

danas se u tamnu noć ne ide sa pola srca

kome da se posveti, koga sanja, zbog koga se probudi

danas smo spustili zastavu ljubavi i u sebi plakali

danas se zbog nevažnog, važnom sve do trećeg kolena zaklalo

danas u sutra nema snage da odlazi

danas je, tvojom rukom, sve u meni satrlo….

POVLAČIM SE

Pogled bačen u daljinu ne vidi putokoz ispod oboda oblaka
u mojim mislima žuč prolivena
klatim se kao drvena lutka obešena na tuđim koncima.

Nevidljivim nitima uplićem srce u paukovu mrežu ne bih li ga spasila od duše i razuma
sada znam da mi je ono slabost najveća,
mislila sam uvek da je hrabro
ali sam se u proceni prevarila.

Nema ukusa više ni jedna pobeda koju krvavo sam platila,
ne meri se sreća prolivenim suzama i probdevenim noćima u čekanju promena.

Snaga me izdala na pola puta od pakla do raja
uzalud korak pružam da bih spasila ono što se ne da spasiti,
prihvatam da ostanem neshvaćena do samog kraja.

Ne postoje šabloni po kojima se život kroji
ni vaga kojom bih ti veličinu ljubavi dokazala
negde između ljubavi i tuge sam te izgubila
poneću i taj teret da bih te bola oslobodila.

Izostali smo neopravdano sa časa opraštanja
nije više važna tabela zbrajanja pogrešaka kad sebi smo pravo voljenja oduzeli
a mi pomnoženi ostali nepoznanica.

Povlačim se u dubinu svoje samotne ljušture
podižem visoke zidove da me ne bi pronašle
i ubile sve one reči koje sam izgovorila
da bih lanac bola prekinula.

Neće me biti više na površini nadanja,
moja jedina želja je potonula
i sada leži negde na dnu okeana zakopana
da bude zauvek zaboravljena.

SAMA…

Znam da znaš kakav je ukus hladne kafe u poodmaklim satima, nesanicu i raskorak misli dok pokušavam oterati peckalicom razuma.
Zastaneš mi kao talog godina apsurdnosti življenja, u izobilju ništavnih vrednosti, od kojih se moja duša nije znala ugojiti.
Nosim te kao neizbežnu kostobolju, kao ožiljke sećanja na organe bez kojih sam ostala u ratu ograničenog življenja, u borbama života na smrt osuđenog.
Mislila sam, verujem od samog začeća, da sam rođena sa anomalijom neuhranjenosti srca!
Kasnije se to ispostavilo precizno tačno, bojama bojim lako ovo posuđeno vreme, ali veoma teško u nijansama gladi, sebe vidim bez tebe.
Pokušavam sastaviti mozaik ljubavi od reči koje pričaće o sreći.
A sreća je tanka nit spajanja nedodira naših pogleda i zagrljaja uzdaha.
Zbir nas drži u šaci sudbina, a ja te privijam na srce dok me mami samrtnička postelja mojim hropcem otpečaćena.
Ne garantujem ti sutra,
ni sada, kad se ljubav uselila u moje predkomore. Moje ruke su i dalje prepune nemanja.
Glad se ne može utoliti rečima, tek sada shvatam apsurdnost svih svojih zabluda!
Srela sam te, sebe da bih upoznala, i sad ne znam šta bih sa sobom, bez tebe, ni kako da se iskupim za sve zablude, koje su pojele moje najbolje godine.
Kome da isplatim stare dugove nepromišljenosti i krenem slobodno, kao ptica, na svoj poslednji let?
Boli me utroba prepuna nejestivih pitanja pa često sklupčana grlim klecava kolena što s mesta se nisu pomakla, od kako sam od sebe utekla, misleći da raj počinje tamo gde se kraj ne nazire, i gde manje boli sve što se ne kaže.
Kroz moje srce maršira aritmija, pustoše me, život i sudbina, snove mi na krst razapinju, vid oslepljuju, veru u ljubav streljaju, i padam i krvarim, al’ ne molim.
U meni živa lomača gori, vešam se za njeno oko rukama srca, opustošena, razapeta, i bez vida znam, ljubav je vera u koju se ne puca, a ti nišaniš tamo gde sam najtanja…
Da, baš ti u koga sam se usudila verovati, pred kim sam izvrnute kože znala stajati ne stideći se ožiljaka ni rana, otvoreno ti nudeći mesto, u srcu svoga stana.
Da li je ovo ružan san ili prevara?
Hodam tragovima krvavih mladeža, put do sebe tražeći, od golotinje sebe bežeći.
Raspustila sam misli, osušila suze, skratila kosu i trčim u suprotnom pravcu od jedine želje koja me doziva iz tvojom rukom polomljenog ogledala, u čijih se sto komadića, ni jedno od naših lica više ne ogleda, a svako je priča jedne celine, koja verovah, do juče, nosila je naših inicijala ime…
A sada idem u kraj sama, zagrljena rukama zime…

BRINE ME

Brine me ova bora što se sve dublje useca između obrva
ovaj hladni mir što se uvlači u telo kao pokora,
drhtave ruke što brzinom munje se hvataju za misli iz nekog srećnijeg vremena,
klica sumnje za koju nisam sigurna od kog je semena.

Brine me ovo srce što više ne poskakuje od uzbuđenja,
ova tiha patnja kojom sam vezana od rođenja,
usne što sve teže pronalaze razlog u osmeh da se razvuku,
oči kojima sve ređe gledam u ogledalo da ne vidim svoju muku.

Brine me i ovaj dim od cigarete kojim sve češće kao plaštom odbrane se ogrćem,
duge noći bez sna u kojima sve svoje misli bez cilja obrćem,
nemir duše na čiji nered bi da se ne osvrćem,
dani koji dolaze a ja im u susret ne krećem.

Brine me što postajem imuna na boli,
što me sve manje interesuje ovaj život goli,
što ne pronalazim sebe na putu do sreće,
što znam da pružam ruku onom ko mi nikad milostinju udeliti neće.

Brine me što sam sve manje sigurna u sebe,
što se često izgubim u tami trazeći tebe,
promenim raspoloženje i kao ranjena zverka čekam čas osvete i svaku priliku merkam.

Brine me što osećam da se iz nežnog cveta u divlju krvoločnu ružu pretvaram,
što znam a ćutim, svesno dušu đavolu otvaram,
pohranjujem snove i na dno tihog okeana ih ostavljam,
jedinoj želji nepremostive granice postavljam.

Brine me jer to više nisam ja
jer dozvolih da me razapnu razum i srce na krst ludila
pa sada lutam stranicama prošlosti tražeći taj izgubljeni deo sebe,
taj zlatni ključ unutrašnje sreće bez kog me i dodir ljubavi smeta i grebe.

Ljiljana Vojnović

TO NEŠTO SAM JA

Postoji to nešto u meni
tako živo nevidljivo,
poput užarene lave
u vene uliveno
očima boje nade što spaja
unutrašnji i vanjski svet pogleda
veštije i sigurnije
od virtuoznih prstiju hirurga
sa namerom da napravi
most razumevanja
između duše i razuma,
nežne gospođe romantičarke
i hladnokrvnog gospodina sudije,
večite težnje balansa
između reči i postupaka
koji su prestupnici nenapisanih zakona
i imaju širok spektar posledica
daleko od crno- belog stereotipa življenja.

To nešto sa čim sam
kao sa felerom ili vrlinom rođena
od postanka kroz bitke života vođena
budno je oko mojih razmišljanja
snaga Herkula
koja strahove oslobađa okova
šesto čulo koje od smrti
otima ranjenog sanjara
topla postelja telu umornom od traženja
odgovora svrhe postojanja
ispružena ruka
nesigurnim koracima budućnosti
i izvor suza kojima ispiram
sve nedorečenosti
dok iz juče i danas
obnavljam svoj svet dečije nevinosti
svesna da to nešto odraz je mog Ja
precizno građen godinama
da bih preživela.

Ljiljana Vojnović

KRENIMO OD KRAJA

Mreste se predugo
Tvoja glava i moj rep
Još da su nam saksije
Pa da presadimo poglede.
Pitaš me; kako se pišu uzdasi
A bestežinska ljubav udomljuje?
Magično bi bilo srce podvrgnuti poligrafu dlanova, odgovaram!
Predugo nisam sanjala bol
A boli me bliska strana Istoka!
Moje oči imaju ukus pečenih kestena
I vrelo je vrelo dok u njemu hladim život bez tebe!
Kupi me na obližnjoj pijaci
I zasladi gorčinu pelinom.
Imaću grčeve kad krene tuga
Imao si ih i ti na dan moga rođenja.
Nazdravljam u ime koje su mi prećutali
Da nisu, sad bih ga nosila na desnici
A svet levo bi se zvao sreća!
Kako se piše ljubav koju nemaš?
Postoje li smrtovnice za živa mrtvila duše?
Čarobno bi bilo umreti u krivolovu tvojih usana, odgovaraš.
Smejem se do ludila da zaboravim
A onda žurim suzama sećanja da oživim!
Stavi tačku gde me nema!
Bez naslova me prostri s jezika
Samo progutaj slova moga imena
Neka se pate nemanja!
Ne čitaj uputstva voljenja
Od četiri, ti si šesta strana srca
Ima te i gde te ne može biti nikada
Možda nikada i nismo živeli odvojeno
Loš je samo domet pogleda.
Varljiva je prognoza oko koje se dižu buke
Pogledaj u moje-tvoje ruke!
O, slatke li muke dok me seciraš rečima
Zenice samo ne kušavaj
Iz slepila nema povratka!
Krenimo od kraja
Mrestimo se i predugo
Počeci imaju godinu proizvodnje i rok isteka
A naša ljubav je večnosti reka
Toliko ti se obećavam…

Ljiljana Vojnović
05.04.2018.

PIŠEM I BRIŠEM

Koliko puta napišem
pa sve obrišem
plašim se nećeš razumeti
a ja objasniti neću umeti
zašto su reči potrebne
misli kad teku vatrene
razuma virovi srce gutaju
pogledi bez sreće ostaju.

U stihovima često se ogolim
posle toga teško razbolim
proganja me isti san noćima
plašim se čitaš samo očima
a oči ne vide dovoljno duboko
tamo gde ranjen pao je Soko
ni liticu na kojoj ostavi krila
i sećanje da jednom živa ptica je bila.

I tada u tišini dugo suzama pišem
kako sam sa tobom umela da dišem
dok nije duša duši leteti stala
dane sreće tuga zatrovala
a sad mi iz pesme ljubav krvari
neshvaćene stihove satima žuč vari
uzalud pokušavam Volim te rečima opisati
kad prestali smo kao jedno disati.

A ovaj jedini život bih dala
kada bih ljubavi samo znala
da dušom čitaš o čemu pišem
tada bih prestala da ih brišem.

Ljiljana Vojnović

(OD)UZMI ME

Srušio si zidove nedodirljivosti
Sad stojiš na bedemima moje duše i likuješ!
Žedna sam tvojih usana, priznajem!
Da li si ti gladan mene
Ili pesama?
Uzmi me!
Veži moje poglede za sebe
Moje oči su umorne
Moje ruke teške, olovne!
Pesma je tvoja duša
u zagrljaju mog srca
U rimi ljubav puca!
Ne znam kako se ubija
čežnja za tobom
Udahnula sam te za večnost!
Vezala pertle cipelama želja
za tvoje korake!
I u snu me tvoja ljubav proganja!
Ko si, ako nisi trag svetlosti
u tamnim noćima?
Ko sam, ako nisam uzdah
grudi što ti pomera?
(Od)uzmi me
Sve je ništa bez tebe!
Nema izlaza iz lavirinta sudbine
Srca ne biraju uloge
Poljupcima platimo dugove!
Mrtav sam pejzaž bez tebe!

Ljiljana Vojnović

POLJUBI ILI OSTAVI

image.jpeg

Rekli su da će vreme stati tri puta
kada se u meni rodiš
kada samnom budeš ljubav vodio
i kada me iz ljubavi budeš ubio!

Od tada moj osmeh je plač umrlih
Moj lik loša kopija unutrašnjeg nemira
Poljubi ili ostavi!
Branu sreće sam zatvorila
Tami se poklonila
I čekam na oštrici spokoja!

Ti možeš sve
Tvoje usne su grobnice
Kroz moje prolaze beduini.
Umreti se ne može bez uzdaha
A u tvoj sam, život sahranila.
Jedino još reč nije umrla!

Ljubav je optička varka nepažnje
Nastaje iz aritmije srca
A oprez je moje drugo ime
Zato isto kuca
I puca
U lančanom nizu pesmotoka
Kog crvi sumnje grizu.

Seme nade nije za nas
Mi nismo nemoćni
Nas su kroz sve tamnice proveli
Da bi preživeli udarce
I pisali iz krivog ugla
prave krvave bajke
za lepe i glupe snajke.

Šta je vezano telo naspram slobode misli?
Zove se ludilo
I ima rep
kojim se igraju dobronamernici
Dok je ćutanje okolovratno lutanje
Sa akcentom na Gutanje!

Ne pokušavaj me objasniti
Mogao bi se napiti i nikad otrezniti
A ja prestati živeti za dan
U kom ću srećna umreti!

Moje reči su ledeni bičevi za goniče snova
U mojim očima nema leka za bol.
Ja sam iz tvoje ruke ispala
Da bih te na sebe sećala!
Ja sam tvoje ništa u moje sve sipala
i sada pretim da eksplodiram.

Poljubi ili ostavi!
Ova pustinja veo ne skida
Grebi do dna
Možda te tamo čeka istina!

Ljiljana Vojnović

OČI STRANCA

Rekla sam mogu
ali ne ide
neki se dani
teško prebrode,
kad krv procuri
iz stare rane
džaba lizati,
ne daju vrane.

Stojim i ćutim,
daleke srcu
krajeve slutim
oči mi stranca
stale na put
kaput već viđen,
otrcan, žut.

Suzu stegoh
u grču bola
u ruci kofer
puca na pola
uši nemam,
očiju se stidim
moram napred
a nazad žurim.

Ja njemu ruku
on srce uze,
krik se ote
hropac me guši,
osmeh klovna
navukla tuga
u očima stranca
smrt duši.

Ljiljana Vojnović

IMA I VAŽNIJIH STVARI, SETI SE…

Sat sa obližnje crkve, svečano je svojih dvanaest milozvučnih otkucaja srca pustio u etar dok sam ja svoje grčevito stiskala između hoću i neću, pokušavajući drhtavim pokretima olovke misli ostaviti trag na hladnoj belini uobraženog papira.

Bezosećajna za moju nemoć, žuta lopta nije skidala s nišana znojem orošeno čelo mojih bednih pokušaja izbacivanja gorčine nedostajanja njegovih zagrljaja reči oko struka mojih praznih pogleda.

Svi moji osmesi ležali su kao dogoreli pikavci u piksli tuge, cerekajući mi se sablasno u lice za sve dane, i za sve rane, mojom rukom posejane.

Može li se previti, zauvek izlečiti ranjeno srce, zaboravom se opiti i zaplesati u novi dan bez ružnih sećanja i slomljenih pogleda?

Sto i jedna misao, nemo vrišteći vrata ambisa za mnom je zatvarala a ja sam papir grčevito stiskala, nemoćna da se oduprem, vazduh da udahnem, da se otrgnem, predahnem…

Ima i važnijih stvari, seti se, tamna noć sa okna prozora progovori, i iz mog oka planina suza se na izgužvan papir odroni, i srce puno ljubavi u svoj svojoj veličini iz njega izroni.

Uzalud sam tražila najlepše reči da bih mu opisala kako su dani bez njega kao pokušaj hvatanja vlastite senke, zaboravljajući da s druge strane sveta on je šetajući moje nedostajanje, tiho šaputao u etar koliko me voli.

Lj. V.

***

Nemam vremena, zauvek sam zauzeta, navlačim tamne zastore na prozore srca i želim da prespavam dan, i san, i ostatke već dovoljno oglodanih kostiju života.
Ne tražim dozvolu ni razumevanje, kome i čemu da se posvetim, kasno je postalo, u susret sreći da letim.
I nije mi više čak ni žao, suze odavno ne lije duša, shvatismo prerano da život i ljudi, samo su jedna velika suša.
Zato ne pitajte zašto ćutim, mojim pogledima što vlada tama, ima tih dana, i ima tih ljudi, što postanu nema slika životnog rama.

ZAČARAN KRUG

U stanju obamrlosti, za životne funkcije, važnih organa, jedino imam misli i ovu ruku desnicu, koju čvrsto stežem u pesnicu, da sebi još jedan misaoni udarac zadam, i istočim deo bola zbog kog u besmisao tuge sve dublje padam.

Nisu ništa Moje muke od Vaših manje, možda sam samo spremnija širom otvorenog srca da pogledam neshvatanjima u ralje, i uporedim broj ožiljaka sa brojem zuba čije otiske nosim na duši, kako bih lakše, u nove pobede i poraze, krenula dalje.

Tera me to neko zlo, da ne prešutim viđeno, u grotlu laži o istinu se ne oglušim, osećanjima bola i tuge izvore potražim, kako bih svatila, svaku svoju reč, argumentovano pratila, jer nisam slepa ni gluva rođena, da bih lakovernošću na uzdi bila vođena.

Nisu ružama posuti moji putevi, krčeći trnovite staze, retko pronađem cvet koji na sreću miriše, sa obzorja mojih pogleda često padaju crne kiše, i umorna od života, pomislim „nikada više“ neću plivati uzvodno, ali onda nastavim, i jedno od mojih sto očiju ostavim budno.

I opet sam tu, na putu koji neumoljiva sudbina mi je dodelila, u večitoj borbi srca i razuma, potkovana nadom, da razumevanje useliće se kradom u dušu kojoj najbolji deo sebe sam dala, a ona me je često u bitke sa nemirima nesvesno slala.

Možda jednom shvati, između svih mojih napisanih redova, koliko sam ogoljena ležala nedodirnuta toplinom shvatanja, a samo sam to želela u beskrajnosti voljenja začaranog kruga iz kog nije bilo drugog izlaza osim potpunog poniranja u srž razumevanja.

Ljiljana Vojnović

POBEDA NAD BOLOM S UKUSOM PELINA

Sunce se dugo probijalo kroz tamne pletenice noći svojim zlatnim nitima, novi dan da oboji iskrom života.
U praskozorje, svaka ulica na aleju lipa je mirisala. Zvuk snenog otvaranja kapaka diktirao je ritam, savršeno uvežbanog hora vrabaca sa obližnjeg limuna.
Kao i noć, i ona se teško od tame rastavljala, grlila je pogledima poslednje tragove nestajućeg mira u kome je utehu pronalazila, a onda je pogled na rukama zadržala.
Ležale su nepomično na samom rubu jastuka sa cvetnim dezenom tratinčica, koje je najviše od sveg cveća volela.
Te ruke, sa tankim prstima, bile su izvor reke koja je dušu izlivala na stranice sećanja, a sada, dok ih je posmatrala, ličile su na bespomoćnu hrpu kostiju, na još nerešenu enigmu života, na raspad telesnosti od još žive joj duhovnosti.
Nije se još ni pomerila, a oštar bol zarežao je u grudima.
Do sada bespomoćna ruka, preuzela je ulogu lečnika i hitro dugim prstima levu dojku obujmila, bol da bi umanjila.
Ispod tog nežnog i iskusnog dodira, zaigralo je desetine čvrstih kuglica, teških poput olova i vrelih poput ognja logorske vatre u letnjim noćima.
Odjednom, misao o njemu je buknula, pa je bolnu grimasu po navici, osmehom ulepšala.
Jedino on je bio dragocen biser života za kojim je ceo život tragala, kojeg je svom snagom svog malog bića voljela.
Samo on je umeo hiljadama kilometara dug put da pređe srcem i ostavi joj buket osmeha za buđenja, ne znajući da je njima bol lečila, a ovo jutro je osvanulo bez njega…
Zato i pobeda nad bolom ima ukus pelina, prošaputala je sveže otkinuta suza sa krošnje njenog pogleda…

Ljiljana Vojnović

DŽEM OD KUPINA


image

Možeš li već jednom napisati pesmu bez pogleda punog duvanskog dima i neizbežne grimase usana?! – Dreknula je kao ranojutarnji alarm iz susednog dvorišta.

To nisi ti! Ta tvoja nova senka se toliko razvukla da zaklanja protok sunca mojim venema.
I, ako nisi znala, crno
guši boju očiju koje sam ti dala!

Ne gađaj tišinom moje bučenje, da nije njega ni ti ne bi postojala.
Ne glumi da se mir uselio u tvoje predkomore i da je jedina destinacija u tvojim mislima proputovanje kroz pesmu nezaborava.

Seti se da smo odigrale zajedno sve tvoje filmove, ti si imala glavnu ulogu ali ja sam bila kaskader u scenariju sudbine.

Na sreću si se koliko puta opekla? Koliko reči si progutala tim tamnim očima, i obećala meni pijana, ljubavi da si se oslobodila?

Ne zaboravi, meni ne treba ključ za vrata tvojih misli, uzalud je da ograđuješ trepavicama to što bi sakrila, taj sjaj dolazi iznutra!

Tvoj vrat je još lepljiv i mirišu sveže otvorene pore na tragove njegovih poljubaca!

Budi iskrena, ne skrivaj srce iza tih tamnih zastora, i zaboga, napiši pesmu o zagrljaju dve kriške hleba sa džemom od kupina u čijem zagrljaju si noć prespavala!!!

Ljiljana Vojnović

ZLATOUSTI

image

Ponekad osmehom
mahnem iz daljine,
zapalim cigaretu
u tvoje ime,
dimom se ogradim
da osetim
kako klize prsti Zlatousti
niz kičmeni stub misli
gde se još nismo stisli,
pa oteram đavole,
sudbinu,
dušmane,
proroke,
uroke,
i čuda trista
što više nismo,
što nisam ista.

A tvoj lik
iz noćne tame,
izroni kao
aveti senka,
pita me zašto,
u čemu je trik,
zašto ćutanjem
rađam krik,
pa koplje bola
slomim na pola,
cigaretu ugasim,
iz dima izronim,
osmeh ti poklonim,
i ti potoneš,
i tvoje pitanje,
i prsta,
i misli,
i mene,
nestane…

Ljiljana Vojnović

JA TE VOLIM, A TI KAKO HOĆEŠ

il-fascino-dell'amore5498179251812924876..jpg

Koliko se bezgrešnih reči, useče u grešne misli, izvora i ušća napajanja naših čulnih dodira, toliko poteče čežnje, produbljujući korito ljubavi.

Volim te svesna bezrazložnosti razloga, mešajući boju tvoga glasa sa reči koja kaplje požudom obojena sa mojih usana.

Mogla bih te nagraditi spektrom srcolikih leptira, koji utrobu s mesta pomera, plešući notama nežnih dodira, po žicama tvoga nauma.

Mogla bih u cik praskozorja, neke poodmakle rime ovenčati tvoju uspavanu svest sa odrazom punim moga lika u tvojim zenicama da procvetaš sa prvim vesnicima proleća na mojim nedrima.

Mogla bih ti desnu ruku zavući u levu predkomoru srca i praviti tahikardije dok bih ti s nevino leve, pružala lekove za večne oporavke.

Mogla bih biti neophodan uzdah, adrenalina slap, duševni mir, telu eliksir, sve zavisi od smera pogleda, a često nisko gleda, radi sleda ravnoteže voljenja bez odabira.

Ja te volim, a ti kako hoćeš, jer imam rečnost u rukama, da ti pevam o (per)verzijama ljubavi na sto načina, iz-tri-čina, a ti nađi onaj jedan vredan, da mi vratiš pogled ljubavi, mene gladan i žedan.

Ljiljana Vojnović

SAMOĆA NA ZADATKU

Noć je…
tišina purpurnih boja rasipa nadanja, zvezda padalica želju mi sa usana otrgla,
trag njene svetlosti gubi se u očima.

Sat ljubavi odlučno odkucava ponoć,
steže me u grudima misao,
na čijoj polovici jastuka umirem ja
da bi neko drugi disao.

Znojno telo hladnoća obliva,
povlačim zastor baršunastih oblaka,
gasim oči nagost da bih sakrila
od jutarnje dreke šarenih petlova.

Umesto zvezda dogoreva cigareta,
čini mi se pedeseta,
duša mi crni odžak pakla
i na paljevinu se oseća
zadah nutarnjih stradanja.

Spolja sam sasvim obična
samo ne gestikuliram,
trčeći od zore do ponoći
iskrvarila sam pozajmljeno vreme,
sada sam dužnik samoće,
a ona nije živ odraz lica,
ona je tajni agent
na zadatku uništenja srca!

Ljiljana Vojnović

KRAJ SVIH POČETAKA

image

Zatvorila sam kapiju duše, stavila katanac na srce, navukla žaluzine na poglede, nikad da me ne dotaknu i u me se usele kajanja, zbog previše traženja i davanja u svetu površnosti voljenja.

Teška sam kao kamen oko vrata, reči su mi ubojitije od olova, hodam u hidžab zavijena, mistična i nedodirljiva, tuđa ruka da me ne bi dotakla u nekom od ranjivih svitanja dok umivam nadanja za dan još nespremna.

Moj svet je crno bela slika ciničnog lika, premalo poliran da ti laž prodam za istinu, da te po oštrici noža provozam dok misliš da ti nudim bludna noćenja, a ego ti se pobednički smeši između prepona.

Oprosti, ljubav nije sex da bih za orgazam prodala ono što sam dušom rađala, i onda je iz užitka pljunula.

Ljubav je dug proces spontane fermentacije u porama, koji se brižno nadgleda, a zatim dugo gustira pre konzumiranja, da bi se povezao u čulima pre telesnog spajanja.

Ne prati koraka mojih tragove, otišli su pre mene u Kraj svih početaka, da bih se za novi početak na starom završetku, vezala u čvor.

Ja polako idem tamo gde me ljubav ne čeka, da bih u njenom međunožju umrla, već da bih se u njenom zagrljaju rodila.

Ljiljana Vojnović

MILO MOJE

MILO MOJE

Milo moje, ja sam ti kao dobar zalogaj lošeg mirisa koji usta otvara da podrigne nesvarena nerazumevanja i vrlo teško se ispira.

Umem razum da ti pomeram bez hirurškog zahvata do granice ludila i kada mi to nije namera.

Rečenica nedorečena koja zaboravlja da život je kao more neman nepredvidiva u žurbi da pristane u dok tvog okrilja shvatanja.

Kapetan ljubavi slomljenog kompasa kom i najmanja hrid razlog je potapanja u tugu jer prokletstvo nosim u rukama.

Crveno krvno zrnce niklo iz koštane srži nadanja koje putuje tvojim venama da bi te hranilo snovima i bockalo nemirima.

Ali milo moje ti znaš da kada svarim nesvarljivo ukus mog poljupca se ne zaboravlja,

pečat vrelog dodira godine otima od starenja,

moja duša postaje rehabilitaciona postelja,

sa koje ljubav ustaje lakša od krila leptira.

Ti znaš da za ispunjenje tvojih želja sam rođena,

gejša naučena veštinama voljenja koja od snova ispliće ti javu.

tvoje najmilije zrno ludosti koje ti ne napušta glavu.

Žena koja i bol i radost zajedno sa tobom iz iste čaše pije

jedina koja te zna voljeti i kada kraj tebe nije.

Ljiljana Vojnović

SVE JE BAŠ KAKO TREBA BITI

image

Jutros je osmeh
izašao na Istoku
u novinama opet
stara laž o nama
tvoja kafa
ima ukus moga poljupca
moje usne
boju tvoga pogleda
između naših bokova
kao trešnjin cvet
miriše neizgužvana postelja.
Danas putujemo u svet dlanova.
Čemu obrva u obliku znaka pitanja?
Spakuj dodire
jedan od tvojih egzotičnih parfema
kremu za masažu mekšu od satena
i olovku
za slučaj da te uhvati trema.
Ja poneću
erotske cipele za plesanje
par izrazito zavodničkih očiju
belu put za tvoje pisanje
i pilule za opojno disanje.
I ne zaboravi
u zemlji dlanova žive prsti
sa njima nekrštene
ljubav krsti;
molim te
ne pitaj
gde sam razum sakrila
sve je baš kako treba biti
probudila sam se
da bih ti svet mašte otkrila.

Ljiljana Vojnović

BUDI TU

photo_purpose_and_play_lucid_living_ledger_balazs_laszlo_karafiath_the_paradox_of_love473726871521373551.jpeg

Kasno je i srce sa pola koplja zastavu skida.
Vadiš mi dušu bez imalo stida
drhte moje predkomore
i onaj režanj svesti
da se nismo trebali sresti.

Tih par dodira između nas
kao bolnička postelja
kriju bol, krv i hropac prolaznosti.
Budi tu kažeš mi
da dokažemo
da smo deo večnosti
a moje oči žedne sadašnjosti
gutaju požare sa tvojih dlanova.
Vidiš li kuda odlaze senke ljubavi
pitam te suzama,
zar te ne plaše mrtva deca mojih koraka
i bela reč o kojoj ćutim godinama?
Tvoje lice nosi ime moje prošlosti
i kroz tvoj muk vrište prsti
svih naših nenapisanih pesama.
Mogla bih pokupiti usnama
tugu tvojih pogleda
i napraviti od sebe muzu
koja te pohodi u samotnim noćima.
A ljubav? – pitaš me bezglasno
dok laju psi lutalice
i gase se životi sa druge strane planete.

A ljubav?

Ljubav je ime jedne oštre zime
u kojoj se jela sirova koža nade
u kojoj su gorele ledene vatre
a ljudi se grejali golim telima.
Ljubav je kometa
iz čije utrobe su se rađali anđeli
na našim rukama da bi umrli.

Budi tu
napisaću ti pesmu bez imena
biću žena misaonih ratova
sa tri budna oka
i omčom oko vrata ako zatreba.
Samo ljubav ne spominji
moje ruke nisu krvave
moje misli nisu otrovne .
Dete u meni su dojili suzama
zato ja plačem rečima.
Budi tu kada zaigram na ludilo
iz mojih usta košava kada krene
dokaži mi da ljubav postoji
na ovoj strani planete
gde padaju ekseri
ledi se nedostajanje u žilama
gde zarivaju očnjake godine
i bičuje nas lancima tuga
da bih u ljubav i večnost verovala.

Ljiljana Vojnović
01.01.2018.

*****

Moja ljubav se
prosula u noć
zvezde su bile
njeni jedini svedoci
nebo, parče hartije
za olovku srca.

Živote mojih pesama
iz noći u noć sam pisala
skidajući breme reči
sa nedara
tražeći način
da naša ljubav
postane besmrtna.

Kao školjka biserna
čuvam danima
odsjaj tvojih pogleda
ispod trepavica
i miris tvoga postojanja
duboko u venama.

I da hoću
ne bih o tebi
mogla pričati ljudima
niko ne bi razumeo
kao ova hartija
kako je živeti
sa pola srca u grudima
i disati
sa jednim plućnim krilom
krvotok mojih reči
da nađe put
do tvoga srca.

A imali smo se
između redova
u crno belom svetu
razmenjenih pogleda.

Gradila sam ti dvorac
na postelji nedostajanja
budna, da me smrti ruka
ne odvede sa ove obale
pre nego ispišem
sve stranice
ove knjige o ljubavi
koja čuvaće uspomene.

Tu biće sve moje pesme
i biću ja
u razgovoru sa vetrovima
u treptaju zvezda
i pesmi meseca
okružena rečima
koje poput slatkog vina
popiće slučajni prolaznici
diveći se tebi
zbog moje ljubavi.

Jer da nije tebe
u mojim očima,
sva mora slova
ne bi postala reči
na mome srcu
kamen tišine bi cvao
tugujući što nije
rajski cvet
tvoga srca upoznao.

Lj. V.

TIHI SATI…

Opet su sati, tiši od tišine
koracima svojim, seli mi na breme
da osete misli, u sred dnevne tmine
kako tužno jeca, bez voljenog vreme.

Pa mi duša pusta, dno dotiče pakla
bezglasja se strune, kidaju u niti
golih misli eho, razbija o stakla
bola koji mora, osmehom prikriti.

Al’ u oku slika, pogled grli nadu
voljenog mi lika, ljubav crta sunce
uzalud se trude, sati da ukradu
uzalud su tihi, kada ljubi srce.

Lj. V.

PISMO TEBI…

Ceo dan sam prekopavala, odavno isušen izvor reči u potrazi za onih par kojima bih opisala stanje pogleda koji ne miluje toplina tvojih prstiju.

Poput mrtvog pejzaža, ležale su moje zenice u činijama tvojih očiju dok je kiša suza brisala tragove postojanja boja, koje život znače.

Nikad usamljenije nije kucalo srce ni više bolelo što se nije imalo.
Iz svakog ugla sobe vrebaju me slike poljubaca i zagrljaja ljubavi.

Teško pada noć koja osim tame donosi vrisak duše koja se od tela odvaja, pa ne znaš da li boli više san ili istina.

A znam da sam negde između njih ostala, izgubljena u lavirintu ludila, nespremna da bih se, od voljenja tebe oprostila.

Oči nisu verodostojne da svedoče
šaljem pismo na adresu tvog srca
mislima gradim mostove koji se ne ruše
Ali ne umem da napišem da na mom nebu
osim tebe, nema drugog sunca…

Ljiljana Vojnović

ROĐENI

Rođeni, na Istoku duvaju hladni vetrovi,
peščane dine gutaju Beduine,
kao tebe, moji gladni pogledi,
noći su hladne Sibirske,
usne im cerekave, kurvanjske.

Žedni mi snovi tebe,
skapavaju u pustinji,
čežnji se smeju, oko prepona
umotani, svileni čaršafi,
požude vrisak guše,
oko vrata zveckavi dukati.

Rođeni, grudi su mi rane duboke,
kao riznica Petre,
duša, usamljenija od Mrtvog mora,
sa solju na rukama,
oči, tugom okupane,
zatočenice tvoje ljubavi, na mukama.

Rođeni, moje su misli
neumorne trbušne plesačice,
za njima žude nemani,
zbog njih se vode ratovi,
a one nedodirljive
ljube, plešu i prkose,
samo zbog tebe.

Lj. V.

BEZ NAS…

Zaboli porculanska belina
osmeh u ramu usana
miris zrelih trešanja
na preponi uzdaha
daleko od dodira,
gladan ugriza…
Gori pogled
trne misao
putuju ruke bezglavo
morem duše
s krstom čežnje
u razapetim nedrima…
Gasnu zvezde
u tvojim očima,
u moju postelju
leže nesanica…
Svila,
najgrublji dodir nedostajanja
oštrim jezicima para kožu…
Čula,
čula sam čula
obljubljuju bestidno san
o nama…
Na desnoj strani kreveta
neraspakovani uzdasi
ječi požuda,
bez nas…

Ljiljana Vojnović

love-you-stefan-kuhn

*****

Očarati il’ razočarati
strepe nesigurni
Imati se il’ ne imati
pitaju nespremni
Uzimati ili davati
Nesposobni…

Mogu da te očaram
al’ ne strepim da te razočaram
Savršenstvo su i mane
kad ti u srce stane
sve što oko dotakne
pa budan sanjaš šapate
i imaš nemano
i zaboraviš imano
jer sa tobom
putovati znam kroz vene
a ti si ona zvezda živa
što krasi moje zene.

Ja ne pitam
ja se prosipam
od prvog pogleda
do zadnjeg daha
i nisam nesigurna
I ne pitam voliš li me
da bih volela.

Ja sam ljubav učila
dok sam kao nestašna devojčica
brala reči iz tvojih stihova
da bih dugo posle toga
na tebe mirisala
kao rascvetala krošnja limuna
u rano proleće
što žubori od sreće.

Lj. V.

ROĐENI

Rođeni, suze koje roniš su naši nerođeni sinovi,
sećaš li se koliko puta si pokušao da oplodiš, u noći punog meseca,
vrisak nemoći moje svesti strah od neuspeha da otera.

Snovi su mi uvek po buđenju
mirisali na buđave lubenice,
ostavljala sam crne tragove krvavim prstima
dok sam lizala rane na tvojim usnama,
lanca tišine, izmučene misli da oslobodim.

Žuč sam davno pre tebe kamenovala,
od tada, nemire teško vari suva utroba,
u samoći dug je put do večnosti,
prazna duša odzvanja jače nego pucanj praznog pogleda
u slepoočnicu naše budućnosti.

Ti samo nemoj plakati, rođeni,
tako umiru opet, naši nerođeni sinovi,
njihova imena ne dam urezati
na nadgrobnu ploču umrlih osećanja,
kao što ne dam ni da moja ljubav postane
još jedan više, kostur zaborava.

Lj. V.

MISLI ME GONE

Kako reče Nizar Qabani:
„Između jeseni i zime ima još jedno godišnje doba, zovem ga, doba plakanja…“

U njega ne ulazim zbog tebe, zbog naših pogleda gladnih imanja, i sitih nemanja…

Sanjam da sam Boginja i da su moji skuti, tvoja molitva!
Sanjam da si sveta reka u koju uranjam žedna leka!
I san je java, i vreme čekanja nije breme već slast božanskog nektara sa tvojih usana!
Budna li je il’ je zaspala, sudbina?
Ne lomi se srećo jedina!
Vasiona je mala da se izgubi nađeno, a ja sam te tek pronašla!
Ne dam te okorelim kockarima ni izvitoperenim bludnicama ovog srca!
Stražar sam dvojezični, čuvam tvoje praznine!
Ne boj se, i njima nazdravljam, u ljubavi ime!
I prevodim ti uzdahe na sve nemušte jezike, i imam snagu trbušne plesačice da nas otplešem u (k)raj!
Ko smo Ti i ja, ako nismo Mi, kad krene nevreme?
U malim očima velike duše ostaju neoplakane!
Život daje i otima poklone, ja te ne vraćam dok me ne slomi, pa ko koga prvi, u hladno čelo poljubi!
Misli me gone kažeš mi, i kartu u jednom smeru bi, do ljubavi!
Pucaš mi sreću u osmehe!
Iz izbeglištva duše ti dolazim, bosih očiju i golih prstiju i mirišem na san!
Biću tu da zajedno preskočimo, jesen, zimu, i doba plakanja!
Sa mnom, sva godišnja doba biće ti proleća, a ja sunce koje kao mađioničar, uvek nađe trik da nas izvede iz tamnih oblaka
I u besmrtnost povede, na krilima pesama!

Lj. V.

MRTVA PESMA

Juče sam razmišljala
o mojoj ljubavi za tebe
bio je dan
kao rođen za stihove,
mogle su nastati arije

u delirijumu trenutka
mogla sam oboleti
od euforije tišine
koja je vrištala željna ljubavi
ispod tesne kože kaputa.

Da sam te s manje žara voljela
nikada ne bih olovku
ovako krvnički jahala
ne bih sivu boju odlaska
sa mrtvog beduina ukrala
i na sliku svoje nemoći
otrov njene tuge pljunula.

Juče sam dugo razmišljala
o mojoj ljubavi za tebe
a još duže su mi
oko nogu igrali
plameni jezici kurve sudbine,
skok u zaborav završavao je
u padu sećanja u dalj
a niko i ništa kad se nacrtaju
liče na udarac glave
o dželatov malj.

Juče sam se za dva života
koja nisam imala
s nadom u srcu
do ludila smejala
a za ovaj jedan, samo moj
bez nade sto puta umrla.

Juče sam neisplakanim suzama napila
trezno sutra, pijanom juče
mamurluk da bi oprostilo,
juče sam razmišljala
o mojoj ljubavi za tebe
a juče je na izdisaju
danas mrtvu pesmu
umesto mene
Tebi, za uspomenu, napisalo!

Lj. V.

ROĐENA

Rođena, pravu reč si u pogrešno vreme,
kao pticu iz kaveza,
pustila ka nebu nadanja
a gore samo jedna zvezda je sijala
dug put je bio od mojih umornih koraka do tvojih purpurnih usana,
a ti si me čekala.

Rekla si da nikoga pre nisi voljela lakoćom leptira,
da nisi znala da može čežnja svaku tvoju poru da otvara,
da može miris požude očima da se opiše u rana svitanja
a odraz strasti da se oslika u naborima izgužvanih čaršafa.

Rođena, krv krvi moje se ledila od misli koje si bezobrazno nudila sa druge strane neviđenih dodira
dah si mi u pepeo vrelinom ljubavi pretvorila
sanjao sam tvoje telo u besanim noćima
ogrnuta u svilu Indijom moje muškosti si vladala
bila si carica mog pogleda,
a ja rob svih tvojih grehova koje nikada nisi počinila.

Rođena, nije od broja godina ova omča oko vrata nizana
to što vidiš zubi su prave reči lomljeni o daljine pogrešnog vremena
od tvog čekanja do mog umiranja delio me hod po žici verovanja u čuda iznad ambisa usuda.

Rođena, tvoja duša mojim srcem se hranila
živeo sam dok sam ti tekao venama
ljubav nam je nosila težinu ratova
Bermudski trougao gutao brodove nadanja
a ti si neumorno čekala rođena
a ja sam te voleo i kada te život od mene oteo.

Ljiljana Vojnović

MOJ GOSPODINE

Gospodine, svratili ste u nevreme i osmehom oterali tamne oblake.
Od tada, po vašim stopama, prepoznajem mlečne puteve.
Kroz vaš šapat pratim akorde srca i plešem po notama ljubavi.
Vaše ruke su moja zvezda vodilja, a sreća vaša duša, puna izobilja.

Gospodine, prošle su godine u carstvu tišine, sad zbog vas ovo malo života živi punim plućima, i nazdravlja u vaše ime.
I vaše oči u mojima sad plamte i zbog vas znam da su b(l)udni snovi jedini vredni da se pamte.

Gospodine, jutra i noći više nemaju isto značenje, sunce izađe kad dođete, a noć se spusti kad od mene odete.
Sati između vaših dolazaka i odlazaka kao kost u grlu stoje, i u život bez života se broje.

Moj Gospodine, zbog vas i vaše ljubavi, života dane preostale ljubim strasno, i molim Boga da potraje ove jave najlepši san.
A kad me jednom ne bude, od moje ljubavi najbolje nek ostane vama za sećanje, oči vaše na poslednji put bez suza da me isprate…

Ljiljana Vojnović

DANAS ĆE OTIĆI

Danas će otići! Danas će zauvek spakovati svoje osećaje, i krenuti na put zaborava, odlučno, s jedva vidljivom crtom bola u uglovima stisnutih usana.

Danas će me živu u sebi sahraniti neće suzama trepavice orositi, samo će prozore svog srca otvoriti i bez reči me, slomljenih krila, u život, bez života, pustiti.

Danas će otići!

Svi odlaze kad se tuga i bol sudare, kad nerazumevanja potkrešu nadi korenje, a nemanje nadjača voljenje.

Danas će otići, a duša neće kriknuti, oko ga suzom pozvati, srce moliti.
Danas će otići, a ja ću već sutra, kamen postati.

Ljiljana Vojnović

O SAMOĆI

U samoćama što čuče u antikvarnicama izgubljenih snova, i nadaju se da će neko, dovoljno strpljiv i mudar prepoznati bar deo njihove vrednosti, ispod oklopa od kože, nagrizene zubom vremena, žive sva naša nemanja, i surova istina da smo nenadmašivi u nepriznavanju poraza.

Da li ste se ikad zapitali šta su zaista porazi?
Ima li uopšte poraza u životu koji je unapred poražen neminovnošću prestanka, pri kom ni jedna materijalna pobeda neće stati u sanduk sa nama, a za nju smo se ceo život žrtvovali, nesvesni da smo njenim robom postali, a prazni ipak ostali?

Praznina! Da, to je jedan od najvećih poraza kom smo sami kumovali, slepi da bi videli da smo se živi za života, jureći za lagodnim životom i priznanjima, zakopali, ne dozvoljavajući crvu sumnje, da načne ispravnost naših postupaka.

A samoće čekaju, samoće postoje da nas s vremena na vreme podsete na ono dete s nevinim očima što čuči u nama, gladno ljubavi, žedno slobode pogleda i zagrljaja iskrene duše, pred kojom nema poraza.

A moja je samoća danas budnija više nego ikada.
Moja samoća danas jede decu svih mojih poraza i puni mesto nemanja, snovima.
Snovima o kućici pored reke na rubu šume, o šetnji kroz život s rukom u ruci, o zagrljaju razumevanja i bistrini pogleda u kom se sunce ljubavi ogleda, siromašno za površnost vaših pogleda, ali bogatstvo onima koji znaju šta duši treba.

DA LI SAM TI REKLA DA TE VOLIM?

Da li sam ti rekla da te volim?
Da ljubav počinje na završecima tvojih prstiju,
u uglu usana na kojima se sunce budi,
u sredini kičmenog stuba iz koga postaćemo ljudi
ako dovoljno duboko spustimo poglede
i vidimo nevine šapate gole pustinje
Ljubavi seme što čuvaju
za one koji će smoći snage da ga zalivaju!

Da li sam ti rekla da te volim nemuštim rečima
od kojih se čežnja u svaku poru nastanila
i da sam se često njima hranila
dok kao drvo pasulja nisam narasla
mesecu oko da bih navila
i izdaleka tvoje korake pratila,
uz tebe svetom lutala
i u tvojim snovima zaspala
kao princeza na zrnu mašte
a budila se kao drvo života iz rajske bašte.

Da li sam ti rekla da te volim,
i da sam spremna da ti rodim pesmu
koju sam začela pre početka proleća
u kojoj osim tvoga neće biti drugog mirisa
i koju ćeš poznati po ljubavi u očima,
pesmu, koja se iz mojih nedara u tvoju dušu uliva.

Ljiljana Vojnović