KO SAM JA

Koliko je gladnih stihova umrlo
čekajući na mrvu izobilja tvoje ljubavi
toliko gladnih života nije videla ni Etiopija
niti bi ih mogle nahraniti Azija i Evropa!

Tu ništa nisam mogla ja, oduvek na dva sveta podeljena, nikad izlečena od maligne potrebe da tvoja ljubav kroz moje vene zauvek šeta.

Ko sam na početku ovog dana koji budi sećanja za koja ne znam čija su više ni sama, jer zgulih sa sebe sva lica dopadljiva, izvrnuh sa sebe kožu da bih saznala, da bih sebe pronašla tamo gde sam najtiše reči čuvala pa ih sama izgubila kroz vreme, kroz života breme, u trci protiv sudbine, za ljubav tvojih pogleda, da bih osvanula na hridima zablude, ližući svoje rane sama.

Ko si ti, od koje kosti su ti izrasli rogovi levu stranu mog prsnog koša da bi ćuteći proboli i nestali?

Ko sam ja, u danu koji nudi sećanja na trpezi prezrelih jagoda iz kojih crv sumnje povraća na moja gola nadanja?

Ko sam ja da bih sebi presudila što sam se kasno probudila i nisam stigla ukus proleća ukrotiti jezikom slikara i uramiti ga očima da bih ga sačuvala od zaborava?

Ko sam ja što bulaznim od zore do sumraka i gledam nemo reči kako padaju sa usana krila da bi dobila i poletela suncu da bi izgorela?

Ko sam ja u tim mračnim dubinama svesti, u tom lavirintu tuge, u tim pesmama koje prašina je pojela pa mi se sada iz ogledala cereka sudbina likom ljubavi zbog kog sam živim mrtvacem postala?

Početak dana ništa dobro ne obećava, kraju boljem se ne nadam, jebiga, pusti da umru proleća u ovim crnim dupljama, stid svoj da ne gleda srca oko kroz svest razuma…do pobede se ide laka koraka, od poraza korak praviš, čini mi se doveka….

Ljiljana Vojnović