Čeznem da ti poklonim dušu i prospem bujicu još neviđene nežnosti po tvojim ranjivim grudima i da ti pričam danima one najskrivenije želje o kojima sanjam kada ostanem sama u budnim noćima.
Čeznem, ali strah mi vrišti duboko iz vena i donosi nemir mislima. Imam li snage biti otvorenija i iskrenija od svih onih sto hiljada razmenjenih poruka što kao dragocenost čuvam u očima i hranim se njima u trenucima očaja.
Plašim se da bih u pola reči poklekla uplašena snagom svojih misli od kojih neće biti povratka kada jednom izgovorene pokrenu još jaču lavu emocija u nama, a ne znam, ne znam da bih preživela sve ono izgovoreno a nikad ostvareno.
Čeznem i drhtim od pomisli na primesu beskrajne tuge i neizmerne sreće kojoj hrlim u svaki novi dan samo da bih te dotakla mislima i osetila ljubav kako struji od tebe do mene i zaplačem što se nisam celu večnost pre rodila kako bih te ovako volela i bila voljena.
Čeznem i uzdišem da bih preživela sve ono što sam propustila,
za svaku suzu u tvojim očima koju poljupcem nisam obrisala,
za svaku tugu koju ti zagrljajem nisam izlečila
i svaku bol koju ti ljubavlju nisam umanjila
a znam da bih umela i da sam, da te volim oduvek bila stvorena.
Ljiljana Vojnović
LjiljkaB 