SAMA…

Znam da znaš kakav je ukus hladne kafe u poodmaklim satima, nesanicu i raskorak misli dok pokušavam oterati peckalicom razuma.
Zastaneš mi kao talog godina apsurdnosti življenja, u izobilju ništavnih vrednosti, od kojih se moja duša nije znala ugojiti.
Nosim te kao neizbežnu kostobolju, kao ožiljke sećanja na organe bez kojih sam ostala u ratu ograničenog življenja, u borbama života na smrt osuđenog.
Mislila sam, verujem od samog začeća, da sam rođena sa anomalijom neuhranjenosti srca!
Kasnije se to ispostavilo precizno tačno, bojama bojim lako ovo posuđeno vreme, ali veoma teško u nijansama gladi, sebe vidim bez tebe.
Pokušavam sastaviti mozaik ljubavi od reči koje pričaće o sreći.
A sreća je tanka nit spajanja nedodira naših pogleda i zagrljaja uzdaha.
Zbir nas drži u šaci sudbina, a ja te privijam na srce dok me mami samrtnička postelja mojim hropcem otpečaćena.
Ne garantujem ti sutra,
ni sada, kad se ljubav uselila u moje predkomore. Moje ruke su i dalje prepune nemanja.
Glad se ne može utoliti rečima, tek sada shvatam apsurdnost svih svojih zabluda!
Srela sam te, sebe da bih upoznala, i sad ne znam šta bih sa sobom, bez tebe, ni kako da se iskupim za sve zablude, koje su pojele moje najbolje godine.
Kome da isplatim stare dugove nepromišljenosti i krenem slobodno, kao ptica, na svoj poslednji let?
Boli me utroba prepuna nejestivih pitanja pa često sklupčana grlim klecava kolena što s mesta se nisu pomakla, od kako sam od sebe utekla, misleći da raj počinje tamo gde se kraj ne nazire, i gde manje boli sve što se ne kaže.
Kroz moje srce maršira aritmija, pustoše me, život i sudbina, snove mi na krst razapinju, vid oslepljuju, veru u ljubav streljaju, i padam i krvarim, al’ ne molim.
U meni živa lomača gori, vešam se za njeno oko rukama srca, opustošena, razapeta, i bez vida znam, ljubav je vera u koju se ne puca, a ti nišaniš tamo gde sam najtanja…
Da, baš ti u koga sam se usudila verovati, pred kim sam izvrnute kože znala stajati ne stideći se ožiljaka ni rana, otvoreno ti nudeći mesto, u srcu svoga stana.
Da li je ovo ružan san ili prevara?
Hodam tragovima krvavih mladeža, put do sebe tražeći, od golotinje sebe bežeći.
Raspustila sam misli, osušila suze, skratila kosu i trčim u suprotnom pravcu od jedine želje koja me doziva iz tvojom rukom polomljenog ogledala, u čijih se sto komadića, ni jedno od naših lica više ne ogleda, a svako je priča jedne celine, koja verovah, do juče, nosila je naših inicijala ime…
A sada idem u kraj sama, zagrljena rukama zime…