Pogled bačen u daljinu ne vidi putokoz ispod oboda oblaka
u mojim mislima žuč prolivena
klatim se kao drvena lutka obešena na tuđim koncima.
Nevidljivim nitima uplićem srce u paukovu mrežu ne bih li ga spasila od duše i razuma
sada znam da mi je ono slabost najveća,
mislila sam uvek da je hrabro
ali sam se u proceni prevarila.
Nema ukusa više ni jedna pobeda koju krvavo sam platila,
ne meri se sreća prolivenim suzama i probdevenim noćima u čekanju promena.
Snaga me izdala na pola puta od pakla do raja
uzalud korak pružam da bih spasila ono što se ne da spasiti,
prihvatam da ostanem neshvaćena do samog kraja.
Ne postoje šabloni po kojima se život kroji
ni vaga kojom bih ti veličinu ljubavi dokazala
negde između ljubavi i tuge sam te izgubila
poneću i taj teret da bih te bola oslobodila.
Izostali smo neopravdano sa časa opraštanja
nije više važna tabela zbrajanja pogrešaka kad sebi smo pravo voljenja oduzeli
a mi pomnoženi ostali nepoznanica.
Povlačim se u dubinu svoje samotne ljušture
podižem visoke zidove da me ne bi pronašle
i ubile sve one reči koje sam izgovorila
da bih lanac bola prekinula.
Neće me biti više na površini nadanja,
moja jedina želja je potonula
i sada leži negde na dnu okeana zakopana
da bude zauvek zaboravljena.
LjiljkaB 