Noć je…
tišina purpurnih boja rasipa nadanja, zvezda padalica želju mi sa usana otrgla,
trag njene svetlosti gubi se u očima.
Sat ljubavi odlučno odkucava ponoć,
steže me u grudima misao,
na čijoj polovici jastuka umirem ja
da bi neko drugi disao.
Znojno telo hladnoća obliva,
povlačim zastor baršunastih oblaka,
gasim oči nagost da bih sakrila
od jutarnje dreke šarenih petlova.
Umesto zvezda dogoreva cigareta,
čini mi se pedeseta,
duša mi crni odžak pakla
i na paljevinu se oseća
zadah nutarnjih stradanja.
Spolja sam sasvim obična
samo ne gestikuliram,
trčeći od zore do ponoći
iskrvarila sam pozajmljeno vreme,
sada sam dužnik samoće,
a ona nije živ odraz lica,
ona je tajni agent
na zadatku uništenja srca!
Ljiljana Vojnović
LjiljkaB 