Sinoć nije bilo zvezda pa sam brojala korake od tebe do mene i u tami amputirala kancerogene snošaje mozga i srca, iz sebe da te istisnem.
Metastazama nade sekla ruke od sedam milja i njihovom krvi opijala reči, ukus gorčine istine da promenim.
Sinoć sam samo želela da se okomotaš oko zenice moga oka, okova tuge da se oslobodim i u tvoj zagrljaj slobodna poletim.
Sinoć je bilo dovoljno par poteza okretanja novih stranica i korištenje poslednjeg džokera, igra novim tokom da bi krenula.
Sinoć je ostalo nemo u nama kao i bezbroj neodgovorenih pitanja da kao aveti progone svest žednu shvatanja nemogućnosti opraštanja.
A mraz u grudima prva je svesna misao sa kojom jutru u susret krećem sa još zatvorenim očima, u vlastitom pogledu, đavola da ne bih probudila…
Ljiljana Vojnović
