SINOĆ

Sinoć nije bilo zvezda pa sam brojala korake od tebe do mene i u tami amputirala kancerogene snošaje mozga i srca, iz sebe da te istisnem.

Metastazama nade sekla ruke od sedam milja i njihovom krvi opijala reči, ukus gorčine istine da promenim.

Sinoć sam samo želela da se okomotaš oko zenice moga oka, okova tuge da se oslobodim i u tvoj zagrljaj slobodna poletim.

Sinoć je bilo dovoljno par poteza okretanja novih stranica i korištenje poslednjeg džokera, igra novim tokom da bi krenula.

Sinoć je ostalo nemo u nama kao i bezbroj neodgovorenih pitanja da kao aveti progone svest žednu shvatanja nemogućnosti opraštanja.

A mraz u grudima prva je svesna misao sa kojom jutru u susret krećem sa još zatvorenim očima, u vlastitom pogledu, đavola da ne bih probudila…

Ljiljana Vojnović

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.