Nemam vremena, zauvek sam zauzeta, navlačim tamne zastore na prozore srca i želim da prespavam dan, i san, i ostatke već dovoljno oglodanih kostiju života.
Ne tražim dozvolu ni razumevanje, kome i čemu da se posvetim, kasno je postalo, u susret sreći da letim.
I nije mi više čak ni žao, suze odavno ne lije duša, shvatismo prerano da život i ljudi, samo su jedna velika suša.
Zato ne pitajte zašto ćutim, mojim pogledima što vlada tama, ima tih dana, i ima tih ljudi, što postanu nema slika životnog rama.
Advertisements
