Sediš uz mene. Probudio me treptaj tvog oka u koji si nameštao moj sanjiv lik u želji da uramiš trenutak u kom ćeš u mojim očima ugledati sebe kako bi nas sačuvao od zaborava.
Ljubavi, šapućem tiho da ne razbijem idilu tišine i nežnim pokretom ruke tražim tvoju.
Oduvek sam volela tvoje ruke sa dugim i energičnim prstima koje miluju nežnije od blagog letnjeg povetarca.
Obliva me hladan znoj vriska nemoći da te dotaknem a vidim te, tako jasno vidim dva sunca kako se osmehuju mojim budnim očima i žure da me zagrljajem uteše.
Možda treba da se jače osmehnem, aritmiju srca obuzdam, opustim tonus mišića ali adrenalin je kao tempirana bomba seo na moj dušnik i odbrojava, i preti da te više ne ugledam…
Budim se i sedam uplašeno gledajući u svoje hladne i prazne ruke. Sa okna mog pogleda kaplju ledenice i zabadaju mi se u srce.
Nema te, nema treptaja tvojih očiju u koje uramljuješ moju ljubav za tebe…
Samo ja ostajem da volim izvan svih okvira jer ovakva ljubav kad se jednom desi, nikad se ne zaboravlja…
Lj. V.
19.01.2019.
LjiljkaB 