Dođi,
useli svetlo
u prazninu vrtloga,
prazna zjapi
crna rupa
nelečenog nemira.
Zalutali sam putnik,
odmetnik vremena,
izgubljenog vida
na putu slepila,
u begu od koraka
sopstvenog ludila.
Nikad usamljenija,
da rodim spremnija
bol stradanja
pred tvojim očima
i ustanem
sa postelje očaja
neznanja oslobođena.
Dođi,
obdari me
mirisom tamjana,
čistim mislima,
jutrom što sviće
bez sivila,
oreolom mira
na usnama
i šapatom molitve
utisnute
duboko u očima.
Ljiljana Vojnović
