ROĐENA

Otimaju se iz grudi crni uzdasi…

Prošlost nas se odrekla
Sadašnjost jedino imamo
A budućnost ne znamo!

Što da se lažemo?

Ljubav ne boli, ljubav je reč nemog vriska duše koji se piše očima, a čita isprepletenim prstima!

Ja sam vid izgubila i prste polomila pišući molitve ne bih li je srela.

Probijala se kroz horde sivih oblaka da je ugledam.

Ti si svoje prodala za sazvežđe zabluda!

Proklinjala mene, verujući u sebe!

I šta si dobila?

Par sjajnih klikera i špil karata s kojima se blefira…

Moj naklon damo, postala si prvorazredna glumica!

A ja sam crven tepih po kome šetaš svog lutka zablude!

Sad mi reci, kojoj od nas dve je gore?

Al’ ljubav ne spominji!

Ljubav je košnica uzdaha iz koje se liže med sa izujedanih nedostajanjem, prstiju.

Ti si svoje u kožne rukavice obukla.

Moji su promrzli i goli, al’ ih ne grejem lažima.

Ljubav je reč u koju stane sve što ne umeš da opišeš rečima!

Ti nikad nisi osetila kako je kad ti proključa krv u venama!

Nema ljubavi u bučanjima!

Odreci me se, al’ ne zadiri u srž mojih ćutanja!

Manje boli nedostajanje nego nerazumevanje, Rođena!

Lj. V.