Danas je sunce na mom balkonu teatralno zauzelo tvoje mesto za stolom na kome ispiću prvu jutarnju misao o tebi začinjenu gorčinom kafe koju volim kao i tebe.
Sedeli smo tako jednog novembarskog jutra, svako na svojoj strani sveta, deleći misli dok mi je sunce nežno prislanjalo obraz na grudi a toplina tvojih reči ulivala se u moju dušu kao reka čežnje u more ljubavi.
Sanjam te često, najčešće posle dana u kojima reči ostaju neme iz straha da ne slome zid ćutanja koji nas spaja više od tačke razdvajanja naših svetova.
Držim svoje misli na uzdi razuma, rečima da ne probudim nadu tvojim očima, u bajke sam odavno prestala da verujem i sve češće se gubim u lavirintu svojih praznih sati koji otkucavaju kraj nečega što nisam imala.
Pišem ti pisma koja nikada nećeš pročitati jer nisu dorasla veličini tvoga uma, a on je ono sveto koje ne smem oskrnavati dodirom svoga ludila.
Sve to ne umanjuje činjenicu da sam se zaljubila u priču koja nema srećan kraj ali sam svaku izgovorenu reč doživela kao odlazak u raj.
Prevelika je razdaljina između tuge i sreće da bih njome sama koračala, a usamljenija sam nego što ću ti ikada priznati kada se sunce sakrije iza tamnih oblaka.
Samo tu, u mojim mislima, beskrajna je ravnica naših dodira, tu te mogu voleti bez straha da ću ti slobodu oduzeti, tu te moja ljubav nikada neće boleti.
LjiljkaB 
(i) Danas je sunce mog sveta spontano zauzelo tvoje mesto…
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Blago suncu „tvog sveta“ kad može da zauzme moje mesto. Jednom ću ja biti sunce nečijeg sveta i niko neće moći da zauzme moje mesto…
Sviđa mi seSviđa mi se
„Danas je sunce na mom balkonu teatralno zauzelo tvoje mesto „
Sviđa mi seSviđa mi se