PRVI U DECEMBRU

Naizgled je sasvim običan decembarski dan praćen tmurnim nebom i oštrim vetrom koji mrsi trepavice i muti poglede.

Tražim utočište u toplini svoje sobe, ali gle čuda, danas me ona dočekuje hladnim zidovima i širokim prozorima koji lede moje poglede.

Za sve su kriva sećanja koja kao senka prate moje korake, projektuju slike svih mojih juče u kojima sam imala najlepše osmehe, uživala slušajući neobične životne priče i verovala u ljubav.

Ovde sam se našla zahvaljujući priči prijatelja, da ga tako nazovem, kako bih sačuvala neke svoje najbolje pisanije, i odmah da vam kažem, nisam vična pisanju priča, daleko mi je lakše podeliti osećaje kroz stihove pesama, ali podstaknuta pričama dragih mi ljudi, koje sam ovde upoznala, shvatila sam da ne bi trebalo ništa da me sputava da ponekad napišem šta razmišljam i kako se osećam bez nekih formi i skučene igre rečima.

Ali da se vratim na temu.
Kao što rekoh, prvi je u decembru, prvi dan zadnjeg meseca u ovoj godini koja je sa dva, sasvim različita osećanja, obeležila jedan period mog života koji sam sigurna da nikad neću zaboraviti.

Ljudski je voleti i grešiti.
Na početku ove godine sam otvorila prvu stranicu svog najlepšeg sna, živela ga, osećala, cela mu se predala i svaki dan ispisivala novu stranicu srcem i dušom, verujući slepo da nikad neće prestati, i da je ljubav koju smo delili nemoguće ičim, osim smrću prekinuti.

Danas je prvi u decembru, prvi u kom stranica mog sna zjapi prazna i hladna dok moji prsti vrve od buke neodgovorenih pitanja i nerazumevanja postupaka bližnjega.

Ljudski je voleti i grešiti.
Tražim li opravdanje za sebe ili za njega, ili samo pokušavam da se oslobodim bola neshvaćanja?

Volela bih da znam recept pa da napravim napitak od kog se dobija amnezija ili bar lokalna anestezija za ranjeno srce.

Ljudski je voleti i grešiti!
Otkud ta rečenica u mojim mislima?
To nisam ja, greškama se ljubav ubija, ma koliko bile bezazlene ili nenamerne.
Ljubav je svetinja, njoj je na prvom mestu voljena osoba ili sam ja iz neke druge priče ispala pa gledam naivnim očima baš sad kad sam mislila da sam dovoljno odrasla, da bih sebe i svoj način života promenila.

Prvi je u decembru, i hladna su mi kolena srca, boli me aritmija, vrišti moj pogled u zaleđen osmeh što sa zida u moje tužne poglede osvetnički puca.

Bole me sećanja, verovanja, nadanja, i neizbežna očekivanja. Da, baš ta očekivanja jer mi se kao bumerang vraćaju, a za njih sam sama kriva.

Mislila sam da ljubav ima samo jedno lice, i da su dela pokriće rečima. A reči, reči su postale, ne sredstvo komunikacije već sredstvo manipulacije.

Naizgled je sasvim običan dan, i kafa se ohladila i ne prija mojim vrelim mislima.
Cigareta dogoreva zaboravljena kao i ja u samoći hladne sobe u koju se i nesanica nastanila da me muči slikama sećanja.

Živa sam, samo je u meni umrla ona borbena Ljiljana, hronično umorna od nerazumevanja i traženja opravdanja. Ona koja je davala i uvek bila spremna za pomeranje granica svojih mogućnosti, ljubav da bi dokazala, jer ljubav se, druže moj, nikad ne podrazumeva, ona se hrani iz dana u dan, krvlju i kostima.

Prvi je u decembru, i budući dani imaće sto nijansi duševnog sivila, i nikad neću zaboraviti ljubav zbog koje sam sebe za sve krivila.

To sam ja, crvenim krvari moja olovka i nikad ne krije ono što osećam.

Advertisements

7 mišljenja na „PRVI U DECEMBRU

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.