Gledala je dugo za njim dok mu je glas nestajao sa druge strane žice. Još su u njoj odzvanjale pozdravne reči, o ponovnom zagrljaju glasova, o ljubavi koja se nastavlja, i koja je neuništiva…

A da li je bila, da li je bila neuništiva kad nikad nije osetio kako joj zadrhte čašice kolena, kako se otkida njena suza nema i pada nečujno u jezero osmeha, tugu da mu ne bi otkrila.

Danas je poseban dan, dan u kom je osmeh obukla kao pancirku protiv metaka njegovih iskusnih pogleda. Dan u kom je sakrila bol iza zastora trepavica i sa njim ljubav zavodnički vodila kao da besanu noć nije provela gledajući kako ginu njena uverenja da je bila jedina koja se rascvetalim poljima njegove ljubavi slobodno šetala.

Šta je mogla izgubiti, zar nije znala ko je i koliko joj je davao sebe od kada su se zavoleli?

Znala je ona sve, i gde je on, i šta mu ona može dati, ali su sa stabljika njene ljubavi listovi počeli otpadati, nije jesen kriva, u njoj je gorela njene nemoći, lomača živa.

Reči i dela, kao nikad usklađeni sakoi i pantalone u celini jednog odela. Bolele su je misli, svi ti sanjani zagrljaji koje je namirisati mogla, a nikad se nisu jedno uz drugo stisli. Bolelo ju je ono što vidi, a u suprotnosti je sa onim šta čuje.